ŠTA DA RADITE AKO JE DETE VEOMA OSETLJIVO? Psiholog nam otkriva šta pomaže i zašto je "čeličenje" loše

Neka deca prirodno su osetljivija od druge i tu svoju osetljivost iskazuju na različite načine – kroz osetljivost kože, sklonost alergijama na hranu, osetljivost na buku ili temperature, često preplavljivanje emocijama…

Nadalje, jako je važno za roditelje senzitivaca da se okruže drugim roditeljima visokosenzitivne dece, sa kojima dele slične nedoumice i izazove. Sredina koje ne poznaje dovoljno senzitivce veoma često reaguje neadekvatno, svojim komentarima i savetima zbunjuje roditelje, neretko ih okrivljujući za nešto što je isključivo dečja priroda, ne pitanje (pogrešnog) vaspitanja. Zbog toga se roditelj bez adekvatnog okruženja i podrške oseća usamljeno.

Važno je da ovladaju konkretnim veštinama – koregulacije kada dete preplave intenzivne emocije, samoregulacije kada su trigerovani dečjim ponašanjem, balansa između zaštite i izlaganja deteta. Veština roditelja da se adekvatno suoči sa čulnom osetljivošću svog senzitivca, takođe je važna. Kako visoko osetljiva deca mogu imati povećanu osetljivost na senzorne stimuluse kao što su glasni zvukovi, jaka svetla ili određene teksture, roditelji će neretko morati okruženje i rutine da prilagode senzornoj osetljivosti svog deteta, pogotovo kada je ono malo".

NAJVEĆE GREŠKE U ODGAJANJU SENZITIVACA

Svaki roditelj greši, to je neizbežno, a psihologa smo pitali u čemu najčešće greše mame i tate kada je u pitanju odgajanje "senzitivaca".

"Greške koje roditelji prave najčešće polaze iz nedovoljnog razumevanja prirode njihovog senzitivnog deteta. Ono što je važno da roditelji razumeju jeste da dok su visokosenzitivna deca mala zadatak roditelja je da se prilagode njima, da bi deca kako rastu imala kapacitet da se u većoj meri prilagode svetu koji ih okružuje.

Obrnuto, zahtevati da se dete dok je malo prilagođava okruženju, često kod senzitivaca nosi sa sobom određene probleme kako odrastaju i to jeste jedna od najvećih grešaka, kojoj često svedočim u svakodnevnom radu sa roditeljima. Takođe, i čeličenje senzitivaca, pogotovo dečaka, na silu, ali i konstantno požurivanje. Senzitivno dete svojim ponašanjem često želi da nam poruči 'Sa mnom moraš polako, daj mi vremena, sve ću postići, svojim tempom'", objašnjava Erdeljan i ističe da je dobar roditelj ne onaj koji ne greši, već onaj koji se trudi da grešku ispravi. 

NAJVEĆI IZAZOVI U NJIHOVOM VASPITANJU

Psiholog nam je objasnila i koji su najveći izazovi u odgajanju visokosenzitivne dece. 

"Među najčešćim izazovima svakako jesu adaptacija na vrtić, spavanje, problemi sa hranom i hranjenjem, stidljivošću, strahovima, noćnim morama, anksioznošću, niskim samopoštovanjem i samopouzdanjem, niskom tolerancijom na frustraciju. Ne treba zaboraviti ni na sklonost da im svega brzo bude previše, da ih je neretko veoma teško umiriti, da burno emocionalno reaguju, ponekad na sasvim 'beznačajne' povode.

Jedna od karakteristika visoko senzitivne dece je i da su često nefleksibilni. Psiholog otkriva da li roditelji to mogu vremenom da promene kod svoje dece.

"Nizak stepen fleksibilnosti je takođe jedan od najvećih izazova, za koji je najzaslužniji opet njihov temperament. Svojevrsna rigidnost u njihovom ponašanju i niska fleksibilnost uvek idu ruku pod ruku sa intenzivnijom potrebom za kontrolom. Da bi pokušali da preuzmu kontrolu nad svetom koji im se može činiti isuviše intenzivnim, nepredvidivim pa samim tim ponekad i preplavljujućim, visokosenzitiva deca često imaju veoma fiksne o tome kako bi stvari trebalo da izgledaju. Diktiranje gde će neko sedeti, kako će se igrati, iz koje šolje će piti, koju odeću će, a koju nikako neće obući ili pak koliko piletina sme da bude blizu šargarepe na njihovom tanjiru – naizgled iracionalni zahtevi – sve su ovo mehanizmi suočavanja sa svakodnevicom i pokušaj da senzitivno dete kontroliše svoje okruženje. Važno je da upamtimo da što se dete iznutra (u svom telu, u svom biću) u većoj meri oseća van kontrole, to će imati tendenciju da u većoj meri kontroliše svoje okruženje", kaže psiholog, pa dodaje da senzitivna decavremenom mogu da postanu fleksibilnija.

"Roditelji im na tom putu mogu biti najveća podrška, na brojne načine. Izdvojila bih posebno sledeća dva: postepeno izlaganje – uvodeći promene i nova iskustva postepeno, dajući detetu vremena da se prilagodi sopstvenim tempom, i sam biti model fleksibinosti – u sopstvenom ponašanju u ulozi roditelja i stavovima jer svesni smo da deca uče po modelu, te im naše modelovanje fleksibilnosti može pomoći da shvate njegovu vrednost", zaključuje psiholog Žana Erdeljan. 

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

(Yumama/N. Z.)