10 stvari koje su za decu osamdesetih bile normalne: Roditelji bi zbog njih danas dobili nervni slom

• Vreme se promenilo, a samim tim i uslovi u kojima deca odrastaju. 
• Neke stvari koje su za decu osamdesetih bile sasvim normalne danas su roditeljima potpuno nezamislive. 

Put do škole i natrag

Hodanje, vožnja biciklom ili gradski prevoz - deca osamdesetih sama su bila odgovorna za dolazak na odredište. Roditelji bi dali osnovna uputstva, ali praćenje lokacije nije postojalo, kao ni provere svakih pet minuta. Ako ste propustili autobus, morali ste da pronađete drugo rešenje. Ako ste se izgubili, pitali ste za pomoć. Takvo snalaženje u svetu od malih nogu učilo ih je nezavisnosti, svesnosti okoline i sposobnosti da ostanu smireni pod pritiskom.

Obroci u sopstvenoj režiji

Kad bi poslepodne ogladneli, to nije bio povod za porodični sastanak, već problem koji su morali da reše sami. Deca osamdesetih rano su naučila da naprave sendvič, podgreju ostatke ručka ili jednostavno budu kreativna sa sadržajem frižidera. Niko nije očekivao savršeno uravnotežene obroke niti je stajao nad njima dok jedu. Cilj je bio jednostavan: najedi se i pazi da ne zapališ kuhinju. Ta rana autonomija, prema desetogodišnjoj studiji istraživača sa Univerziteta Minesota, pretočila se u samopouzdanje i bolje prehrambene navike kasnije u životu.

"Ključ oko vrata"

Biti "dete s ključem oko vrata" nije bio izuzetak, već pravilo. Mnoga su deca nakon škole dolazila u prazne kuće, sama otključavala vrata i ostajala bez nadzora sve dok se roditelji ne bi vratili s posla. Učili su kako da se zabave, pridržavaju se osnovnih pravila i organizuju svoje vreme. Ta samoća je gradila nezavisnost i snažan osećaj lične odgovornosti.

Borba protiv dosade

Kada nije bilo ničega da se radi, deca nisu tražila od roditelja da ih zabavljaju. Išli su napolje, izmišljali igre, čitali knjige ili jednostavno gledali u plafon dok im ne bi sinula neka ideja. Dosada se nije smatrala krizom, već sastavnim delom života. "Dosada pomaže deci da razviju strategije planiranja, veštine rešavanja problema, fleksibilnost i organizacijske veštine, ključne sposobnosti koje deci čiji su životi obično visoko strukturisani mogu da nedostaju", kaže Džodi Masof, obrazovna specijalistkinja na Child Mind Institutu.

Dečje svađe, dečja posla

Roditelji se uglavnom nisu mešali u drame na igralištu. Ako bi se dete posvađalo s prijateljem, očekivalo se da će to rešiti samo - ili bi prijateljstvo jednostavno prestalo. Učenje kako se izviniti, napraviti kompromis ili se udaljiti od sukoba bilo je ključan deo odrastanja. "Kada roditelji uskaču pri svakom prijateljskom zastoju, uskraćuju svom detetu prednost", objašnjava Dana Hirt, sertifikovani trener roditeljstva. "Važno je da deca nauče kako da pristupe i reše probleme u svim vrstama odnosa. To je veština koja će im trebati tokom celog života."

Igra napolju do mraka

Pravilo je često bilo jednostavno: izađi iz kuće i ne vraćaj se do mraka. Nije bilo organizovanih aktivnosti i dogovorenih termina za igru, samo bicikli, kvartovske ulice i bezgranična mašta. Ta sloboda lutanja komšilukom dok se ne upale ulična svetla učila je decu proceni rizika, snalaženju u društvu i samostalnosti. Sami su otkrivali granice do kojih smeju da idu i kome mogu da veruju.

Bez digitalnih podsetnika

U svetu bez digitalnih kalendara i notifikacija, pamćenje je bilo ključno. Ako ste zaboravili domaći zadatak, knjigu iz biblioteke ili potpis roditelja, sami ste snosili posledice. Roditelji su retko preuzimali odgovornost za dečje propuste, što je u oštroj suprotnosti sa današnjim "snowplow" ili "bulldozer" roditeljstvom, gde roditelji uklanjaju sve prepreke sa detetovog puta. Upravo su iskustva neuspeha i nelagode ključna za razvoj životnih veština. Odgovornost se učila metodom pokušaja i grešaka, što je mnogima pomoglo da razviju snažne organizacijske navike.

Suočavanje s osećanjima

O "velikim osećanjima" nije se raspravljalo otvoreno kao danas. Od dece se često očekivalo da se sama smire, nose s tugom ili ljutnjom i jednostavno nastave dalje, a ni terapija nije bila uobičajena. Iako takav pristup nije uvek bio najzdraviji, učio ih je emocionalnoj samosvesti i razvijanju unutrašnjih mehanizama za nošenje s problemima. "Sposobnost upravljanja emocijama ključna je za akademski uspeh, spremnost za školu i mentalno zdravlje", objašnjava profesorka na Univerzitetu Severne Karoline, Suzan D. Kalkins. "Ako deca ne ovladaju emocionalnom regulacijom, suočavaće se sa izazovima u godinama koje dolaze."

Uradi sam pristup

Bilo da je trebalo sastaviti novu igračku, popraviti nešto što se pokvarilo ili naučiti pravila nove igre, deca su se podsticala da eksperimentišu i sama dođu do rešenja. Nije bilo Jutjub tutorijala i vodiča "korak po korak", već samo radoznalost i upornost. Takav pristup gradio je samopouzdanje i veštine rešavanja problema koje su im ostale za ceo život.

Sopstveni osećaj za opasnost

Deca su se učila osnovnim pravilima: ne razgovaraj s nepoznatima, budi kod kuće pre mraka i veruj svojim instinktima. Nakon toga, očekivalo se da će ta pravila primenjivati sami. Svest o okolini i potencijalnim opasnostima učila se kroz iskustvo, a ne kroz neprestani nadzor. Ta rana odgovornost oblikovala je generaciju koja svetu pristupa s oprezom, ali i samopouzdanjem i prilagodljivošću.

U foto-galeriji pogledajte i najlepše citate Duška Radovića o odrastanju:

BONUS VIDEO:

Izvor: index.hr/YuMama