- Deca iz detinjstva ne nose uspomene na materijalne stvari.
- Sećaju se osećaja koje su imali uz roditelje, da li su bili prihvaćeni, kako su roditelji reagovali na greške i slično.
Kada pomislite na svoje detinjstvo, najverovatnije vam prva pomisao nije da li ste imali ove ili one patike, već to kako ste se osećali. Najupečatljivije uspomene iz detinjstva vezane su za to da li smo se osećali sigurno, voljeno, shvaćeno i prihvaćeno. Svakodnevne interakcije, emocionalna dostupnost u teškim trenucima i vrednosti koje se deci svakodnevno pokazuju, poput ljubaznosti i iskrenosti duboko oblikuju njihovo samopoštovanje i odnose, ostavljajući trajne utiske i nakon prvih godina formiranja njihove ličnosti.
Kako deca sazrevaju u odrasle, njihova sećanja na detinjstvo prestaju da budu usredsređena na igračke ili besprekorne roditeljske trenutke. Umesto toga, sećaju se kako su se sa roditeljima osećali sigurno, voljeno, shvaćeno ili saslušano. Ova emocionalna sećanja suptilno utiču na njihovo samopoštovanje, odnose i principe i nakon njihovih ranih godina.
Evo čega se deca obično najviše sećaju o svojim roditeljima kada odrastu.
1. Koliko je dom bio bezbedan, a ne koliko je bio veliki
Deca se retko sećaju da li je kuća bila velika i da li je izgledala luksuzno. Ono što im ostaje u sećanju jeste da li su se u tom domu osećali bezbedno. Sećaju se da li im je bilo dozvoljeno da govore, da plaču bez straha ili greše bez osuđivanja. Dom protkan sigurnošću stvara trajan osećaj utehe koji deca i dalje žele kako odrastaju.
2. Da li su im roditelji posvećivali pažnju
Deca se sećaju trenutaka kada su osećala da ih roditelji zaista vide i čuju ili kada se osećaju kao da su "nevidljivi". Sećaju se trenutaka kada ih roditelji nisu pažljivo slušali, kao i onda kada su roditelji cenili njihove ideje - to je ono što zaista ostavlja traga na njima. Čak i kada odrasli nemaju neke odgovore, njihova spremnost da saslušaju je ono što se računa.
Kao odrasli, deca se sećaju ovih prilika kao dokaza da su njihove emocije bile značajne i poštovane.
3. Kako su roditelji reagovali na greške
Deca se ne sećaju savršenstva; sećaju se reakcija. Sećaju se da li su greške dočekane sa strpljenjem ili frustracijom. Roditelji koji su nežno rešavali greške i pružali podršku pokazali su deci da je neuspeh prirodan deo učenja. Ova sećanja često utiču na to kako se deca kada odrastu ponašaju u takvim situacijama.
4. Kvalitetno zajedničko vreme, a ne haotične obaveze
Deca se možda ne sećaju koliko su njihovi roditelji bili zauzeti poslom. Sećaju se vremena i trenutaka provedenih zajedno, zajedničkih obroka, priča pred spavanje ili malih običaja. Kratki, značajni trenuci su učinili da se deca osećaju važno. Ovi obični rituali se kasnije, u životu, pretvaraju u dragocene uspomene.
5. Emocionalna dostupnost u teškim situacijama
Kada se deca suoče sa bolešću, akademskim pritiskom ili osećajem tuge, sećaju se onih koji su bili emocionalno prisutni. Umirujuće reči, ohrabrenje ili jednostavno prisustvo negovali su osećaj sigurnosti. Takva iskustva pokazuju deci da nisu usamljena u tim situacijama.
6. Načini na koje se ljubav izražavala svakog dana
Deca se sećaju pokazivanja naklonosti kroz dela, zagrljaje, podršku i nežne primedbe. Čuvaju komplimente više nego prekore i naklonost više nego pravila.. Ovi svakodnevni izrazi ljubavi utiču na to kako deca doživljavaju odnose u svom odraslom životu.
7. Principi koji se praktikuju, a ne uče
Deca pamte ono što su roditelji praktikovali, a ne govorili. Ljubaznost, iskrenost, strpljenje i poštovanje, kada se žive svakodnevno, ostavljaju trajne utiske. Ove vrednosti često vode dečje izbore dugo nakon što odrastu.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U foto-galeriji pogledajte i savete psihologa o vaspitanju dece:
BONUS VIDEO:
