Kad se prisetimo letovanja iz detinjstva, retko kome od nas na um padne broj zvezdica hotela ili veličina bazena. Umesto toga, vraćamo se u one male, naizgled beznačajne trenutke: miris sladoleda koji se topi na suncu, kamenčiće koje smo skupljali uz obalu ili onaj prvi zalogaj lubenice na obali.
Isti obrazac važi i za decu današnjice. Luksuz, koliko god bio impresivan odraslima, deci nije merilo vrednosti.
Deca ne doživljavaju svet kroz prizmu vrednosti, već osećajima i emocijama. Jedan sladoled pojeden na klupici može biti vredan više od stotina evra potrošenih na luksuzni smeštaj.
Dečji mozak neprestano je u procesu učenja i povezivanja. Oni ne traže "savršeno", nego "osećaj". Kad sede s roditeljima na klupici i dele sladoled, dele i vreme, pogled, dodir, reč. Tada se osećaju viđeno i važno. To je ono čega će se sećati. Zašto?
Neuronauke sugerišu da se emocionalno protkani trenuci beleže u mozgu snažnije od neutralnih. Deca uče kroz igru i emocije, a ne kroz formu i savršenstvo. Svaki trenutak u kojem osete radost, bliskost ili čak iznenađenje podstiče oslobađanje dopamina i oksitocina – hormona sreće i povezanosti.
Ti hormoni dodatno utiskuju sećanje u detetov um. Zato trenutak deljenja sladoleda s roditeljem ima nemerljivo veći uticaj od boravka u hotelu, koliko god on bio luksuzan.
Još jedan razlog zašto deca pamte jednostavne stvari jeste što su te stvari dostupne.
Nisu zatvorene u ekskluzivne zone, ne nose sa sobom pravila ponašanja ni ograničenja. Sladoled s klupice nije rezervisan samo za goste, ne treba rezervacija, ne mora da se pazi na to šta ćemo obući i kako se ponašati za stolom. To je sloboda, a deca, više nego iko, cene slobodu.
Baš su ti mali letnji trenuci, bilo na moru ili kod kuće, oni koji stvaraju temelje porodičnih odnosa. Možda se neće sećati naziva hotela, ali hoće mirisa palačinke dok su se vraćali s plaže. Sećaće se kako su s mamom i tatom delili slatkiše ili kako su sedeli na klupici u tišini, umorni i srećni.
Ti trenuci, ispunjeni prisutnošću i ljubavlju, ostaju zauvek u pamćenju.
Klupica sa sladoledom nije samo mesto, to je sigurna baza
Njima deca grade osećaj sigurnosti i bliskosti. Klupica sa sladoledom nije samo mesto, to je emocionalna luka. U takvim trenucima stvara se ono što se u razvojnim teorijama naziva "sigurna baza" – osećaj da smo voljeni, prihvaćeni i važni.
Ti osećaji postaju temelj za kasniju emocionalnu stabilnost, a ona je od neprocenjive važnosti na svim poljima života, od posla do privatnih odnosa.
I da, ako su deca veća i imaju društvene mreže, naravno da će delimično pasti pod njihov uticaj, kao i uticaj vršnjaka.
Da, možda će imati emotivne ispade i tražiti trenutno aktuelne igračke ili odeću. Međutim, to nije ono čega će se sećati za deset ili dvadeset godina. Sećate li se vi koju odeću ste nosili na moru kad ste bili dete? Ne, zar ne?
Tako ni oni neće pamtiti Labubu ili Lafufu, nego one najjednostavnije trenutke provedene s roditeljima, rodbinom i prijateljima na plaži.
Na kraju, deca ne traže pet zvezdica. Traže roditelje. Kad ih nađu u jednom jednostavnom trenutku punom prisutnosti, događa se ono pravo letovanje.
BONUS VIDEO:
(zadovoljna.dnevnik.hr/Yumama/Nataša Zlatković)
