Roditelji se posvećuju deci do krajnjih granica: Evo zašto to nije dobro za mališane

Roditelji helikopteri, roditelji kosilice, roditelji tigrovi... Sve su to često pomalo pogrdni nazivi za mame i tate koji smatraju da, kako bi odgajili uspešno dete, moraju da budu neumorni i da služe svrsi poput nekih roditeljskih fabrika. Štaviše, jedna studija koja je sprovedena na Univerzitetu Kornel pokazala da većina roditelja smatra da je izrazita angažovanost najbolja metoda odgajanja dece. Ulaganje svih resursa u decu postalo je, čini se, vrlo česta kulturološka praksa.

Podsticanje dece na rani razvoj zapravo bi moglo da bude štetno po njih. Znaju to oni malo opušteniji roditelji, a dokazala je to i studija sprovedena na Univerzitetu Lej u Pensilvaniji.

Tamo su pokušavali da shvate šta roditelji rade, a da je važno kako bi deca ostvarila sigurnu privrženost do godinu dana. Pokazalo se da kada je bebi stvarno potreban neko i plače, ako odgovorite na taj poziv u barem 50 odsto slučajeva, beba će ostvariti povezanost. Dakle, roditelj ne mora da odgovori na baš svaki bebin poziv, čak ni na 70 ili 80 odsto poziva. Dovoljno je odgovoriti na polovinu i beba će osetiti povezanost s roditeljem.

Stručnjaci to nazivaju "dovoljno dobro" roditeljstvo. Prednost toga je, kažu, to što omogućuje roditeljima da se ponašaju manje mehanički, smanjujući nivo stresa, a istovremeno štiteći decu od nelagode. Ali, to nije cela priča.

Jedna je stvar odgovoriti na detetov poziv, ali važno je i dopustiti mu da samostalno istražuje. Kad beba nije u nevolji, kada uči o tome kako svet funkcioniše i istražuje, roditeljski posao je ne prekidati bebu i ne terati je na plač. Kad beba zaplače dok istražuje i odmah se odgovori na njen plač, to aktivira njenu privrženost, ali i prekida njeno istraživanje.

Aktivira se sistem povezanosti, a istraživanje prestaje... To stvara nesigurnost. A nesigurna privrženost može kao rezultat imati dete koje postaje emocionalno distancirano i nepoverljivo ili koje može da ima problema u izgradnji odnosa.

Čitava poenta sigurne privrženosti je da je bebi potreban roditelj, i da je on tu, ali da ostatak vremena treba da joj bude dopušteno da slobodno uči kako svet funkcioniše. Beba zapravo može da postane nesigurna ako su roditelji previše usredsređeni na to da budu najbolji mogući roditelji, pa na primer "teraju" bebu da se okreće s trbuha na leđa i obrnuto, u nadi da pomažu, sve dok beba ne zaplače.

Anksioznost je rezultat

Ali, osim ovog, jedna studija je pokazala da anksiozni poremećaji kod male dece mogu da budu povezani sa majčinom anksioznošću ili preteranom majčinom uključenošću.

Stručnjaci su pratili 200 dece osnovnoškolskog uzrasta i otkrili da je verovatnoća da će deca imati dijagnostikovanu anksioznost veća ako su njihove mame pozitivno odgovorile na anketna pitanja poput "Ja odlučujem s kim će se moje dete igrati" ili "Ja oblačim svoje dete čak i ako on/ona može sam".

Sve u svemu, preterana uključenost ukazivala je na veću mogućnost pojave anksioznosti kod dece u uzrastu od devet godina. Zanimljivo je da su ovakvi rezultati bili znatnije vidljivi kad se radilo o preteranoj uključenosti u detetov život, nego kod negativnog roditeljstva.

Novija istraživanja sugerišu da preterana uključenost roditelja i dalje utiče na decu čak i nakon što završe srednju školu i odu na fakultet. To je vreme kada su se, tradicionalno, deca odvajala od roditelja i nalazila svojevrsnu slobodu. Ali, preterano uključeni roditelji ostaju uključeni čak i kad deca počnu s visokim obrazovanjem.

Činjenica je da je roditeljstvo dovoljno stresno. Ali kada roditelji preuzmu terete - bilo socijalne ili obrazovne – od dece, ti mališani ne uče ključne veštine suočavanja i organizacijske veštine potrebne da postanu funkcionalne odrasle osobe.

BONUS VIDEO:

(miss7mama.24sata.hr/Yumama/Nataša Zlatković)