UČITELJICE, ON NIJE SKUPLJAO IGRAČKE A JA JESAM: Zašto deca vole da tuže drugare u vrtiću i školi

Iako dosadno, prijavljivanje je prirodan deo njihovog razvoja jer počinju da razumeju pravila pravičnosti i društvenih normi vaspitanja. Iako se sva deca u određenoj meri ogovaraju, neka to rade više od drugih. Tužakanje je kada deca prijave nekoga da je prekršio pravila tokom igre ili drugih aktivnosti, uglavnom da bi drugu osobu dovelo u nevolju. To je uobičajeno „Gurnuo me je.“, „Zli su.“, „Ne daju mi da dođem na red“. Neki roditelji će možda morati da shvate razliku između “reći ću te” i “tužiću te”, kako prenosi Parents First Cry.

Dok tužakanje uključuje trivijalna pitanja, prijavljivanje je kada deca izveštavaju odrasle o nečijem ponašanju koje nanosi štetu. Tužakanje je neproduktivno i ponekad može biti podlo, dok je pričanje dobro u građanskom smislu i pokazuje brigu za druge.

2. Konkretni primeri

Tužakanje je kada dete kaže „Dodirnula je moju kutiju za ručak!“ a ono što govori je kada kaže „Ona mi je uzela ručak!“ Još jedan primer tužakanja je „Uzeo je bojicu koji sam ja želela da koristim“, dok je pričanje „gurnuo je stolicu na mene“. U prva dva scenarija, nije bilo opasnosti ili nesigurne situacije ni za jedno od dece, dok je u poslednjem neko od dece nanelo štetu ili nameru da povredi.

3. Deca mogu da reše sve sama

Manje probleme vezane za ogovaranje mogu da reše deca. Zbog toga se deca moraju ohrabriti da to reše među sobom umesto da se dogovaraju sa roditeljima. Možete koristiti primere da pomognete svom detetu da razume i da se nosi sa ovakvim nesporazumima.

Zašto se deca tužakaju?

Neophodno je razumeti pokretački faktor koji stoji iza tužakanja pre nego što shvatimo kako funkcioniše. Pre nego što deca postanu dovoljno stara da shvate posledice svojih postupaka, moraju se postaviti pravila koja će upravljati njihovim ponašanjem. Mala deca imaju tendenciju da budu egocentrična i ne mogu da razumeju perspektive i iskustva drugih. I dok se njihova empatija ne razvije, njihovo ponašanje treba da bude vođeno pravilima. To je razlog zašto je lakše reći svom sinu da svoju igračku podeli sa prijateljem jer je pravilo da svako deli svoju igračku. Teže im je objasniti da se drugi osećaju razočarano kada on ne deli.

Pravila takođe dobro funkcionišu sa decom jer je njihov moralni i kognitivni razvoj dovoljno napredan da mogu da prate jednostavna uputstva. Oni su motivisani pohvalama i ljubavlju koje dolazi sa poštovanjem pravila i uputstava kada ih se striktno pridržavaju. Otuda je tužakanje ponašanje koje obično počinje kada druga deca ili odrasli prekrše pravila. Deca veruju da je toe prava stvar kada drugi krše pravila da bi se mogla ispraviti, i očekuju pohvale za to.

Ponekad deca koriste tužakanje da bi privukla više pažnje starijih ili da bi nekoga uvalila u nevolje. Kod starije dece, situacija može postati komplikovanija kada se prigovaraju iz drugih razloga osim zbog kršenja pravila. Iako objašnjavanje da postoje izuzeci od pravila i očekivanje da shvate da tužakanje nije rešenje ono dugoročno izgrađuje njihovu intuiciju kako bi mogli da razaznaju kada da kažu, a kada ne da se petljaju.

Podučavanje dece kada moraju da kažu i prijave

Postojaće situacije koje izlaze iz okvira normalnog petljanja o kojima deca treba da obaveste odrasle. Ovo su slučajevi kada pričanje može pomoći njima ili nekom drugom da se ne povredi ili ih spasi od opasnosti. Takođe bi moglo da zaustavi nekoga ko je namerno destruktivan ili povređujući.Maltretiranje je jedan od takvih primera koji je izuzetak od pravila „bez ogovaranja“. Decu treba podsticati da pričaju svaki put kada su svedoci maltretiranja ili su postali žrtve istog. Naučite svoje dete šta znači maltretiranje kako bi ono moglo da ga prepozna kada se desi i da oseti moć da se protiv toga suprotstavi. Međutim, takođe je važno da vaše dete nauči da razmišlja pre nego što nešto kaže i da uzme u obzir mnoge druge faktore koje bi mogli pogrešno da se shvate kao maltretiranje. Moraju biti u stanju da razaznaju namernu podlost od slučajne radnje.

Sledeći je da naučite dete da pita da li je pokušalo da reši problem samo pre nego što se obrati odrasloj osobi. Što je još važnije, naučite dete da se zapita da li će pričanje samo osobu dovesti ga u nevolju ili će nekome zaista pomoći. Za ovo morate da objasnite razliku između tužakanja i pričanja i sačekate da vaše dete to primeni intuitivno. Budite strpljivi dok vaše dete uči da razlikuje opasnu situaciju od one koja nije. Kada vam dođe da vam nešto kaže, pažljivo ga slušajte. Ostavite malo prostora za greške dok uči kako da kaže, a ne da ogovara.

 (Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO