KAKO JE NOBELOVKA MARIJA KIRI PODIZALA SVOJE ĆERKE: Sat vremena dnevno naučnih zadataka, igra napolju i kućni poslovi

Marija Sklodovska-Kiri bila je prva žena koja je doktorirala u Francuskoj, kao i prvi profesor na Sorboni i prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu. Čak i kada je bila depresivna i imala samoubilačke misli, nikada nije prestala da brine o svojim ćerkama.

Marija Sklodovska je rođena 7. novembra 1867. godine u Varšavi. Bila je veoma bliska sa četvoro starije braće i sestara, a njeni roditelji su bili brižni i posvećeni svojoj deci. Porodica Sklodovski nije bila tipična jer su dečaci i devojčice bili jednako tretirani. Marijina majka je dobila besprekorno obrazovanje i čak ni nakon rođenja dece nije odustala od profesije učiteljice. Njen otac Vladislav, takođe učitelj, bio je strastveni ljubitelj nauke. U slobodno vreme čitao je naučne studije i rešavao zadatke iz fizike ili matematike.

Decu Sklodovskih nisu terali da uče, već su ih ohrabrivali. Nakon smrti svoje žene, Vladislav je negovao radoznalost svoje dece, dozvoljavao im da se igraju sa naučnom opremom i garantovao neograničen pristup svojoj biblioteci. Rešavanje složenih algebarskih zadataka ili čitanje dela nemačkih filozofa bilo je nešto sasvim prirodno za Mariju i njenu braću i sestre.Dok su druge devojke njenih godina razmišljale o dečacima i maturskim večerima, ona je maštala da ode na fakultet i studira nauku.

Marija je od roditelja nasledila ne samo radoznalost i ljubav prema učenju, već i prezir prema luksuzu i materijalnim stvarima. Pošto su njeni roditelji verovali njenim sposobnostima i ohrabrivali je da sledi svojim ambicijama, postala je samouverena žena. Prezirno se odnosila prema svom telu i testirala granice njegovih mogućnosti.

Marija je završila srednju školu sa odličnim uspehom i govorila je pet jezika, ali su joj kapije poljskih univerziteta ostale zatvorene. Otac nije mogao da priušti svoje ćerke da nastave školovanje u inostranstvu, pa su Marija i njena sestra radile kao učitelji da bi zaradile novac za studije. Na kraju su shvatili da ta oskudna plata nikada neće biti dovoljna da plate studije u Parizu. Međutim, Marija je bila odlučna. Tri godine je radila kao guvernanta za decu u bogatoj porodici i zahvaljujući tome uspela je da uštedi novac da ispuni svoje snove. Diplomirala je sa najboljim rezultatom iz fizike. Zauzvrat, ona je završila studije matematike sa drugim mestom.

Brak i napredovanje u nauci

Osam godina stariji od Marie, 34-godišnji Pjer Kiri je i dalje živeo sa roditeljima. Njegova dosadašnja dostignuća nisu mu donela ni bogatstvo ni slavu. Bio je na nižem položaju na Fakultetu za fiziku i hemiju grada Pariza i zarađivao je koliko i radnik u fabrici.

Iako Pjer nije mogao da obezbedi Mariji odgovarajuću laboratoriju, ponudio joj je nešto drugo. Svoj um i svoje srce. Marija u početku nije razmišljala o vezi sa poznatim naučnikom, iako ju je privlačila njegova inteligencija, posvećenost nauci i prezir prema nagradama. Odbijala je njegove ponude za brak više od godinu dana i na kraju je pristala da se uda. Posle medenog meseca, brzo se vratila na posao. Pjer je razvijao nove kurseve za studente, a Marija će predavati fiziku u novoj srednjoj školi za devojke. Najbolji rezultat postigla je na ispitu za buduće nastavnike.

Kod kuće Marija je bila samo domaćica, supruga i majka

Iako je Pjer podržavao ambicije svoje žene i video je kao ravnopravnu, tradicionalne uloge kod kuće nisu bile dovedene u pitanje. Marija je preuzela sve obaveze. Muževljeva plata nije bila dovoljna da plati kućnu pomoćnicu, pa je morala da ustaje u zoru, namešta krevete, kupuje na pijaci i brine o muževljevoj odeći. Čak je naučila da kuva da bi zadovoljila svoju svekrvu. Posle osam sati rada u laboratoriji, ponovo je postajala brižna supruga i domaćica.

Kada je zatrudnela, morala je na neko vreme da napusti rad u laboratoriji.

“Više od dva meseca osećala sam mučninu od jutra do večeri. Umorna sam i slaba. Iako uopšte ne izgledam loše, osećam se nesposobnom da radim bilo šta.” – napisala je u svom dnevniku.

 Njena prva ćerka, Irena, rođena je 12. septembra 1987. Mari je bila odana majka. Pokušala je da doji bebu i kada je morala da prestane po preporuci lekara, bila je veoma uznemirena zbog toga. Volela je ćerku, ali je jedva čekala da radi u laboratoriji u koju se vratila nekoliko nedelja nakon porođaja. Odlučila je da spoji dužnosti supruge, majke, domaćice, kuvarice, doktoranta i fizičara. Pjer je podržao Marijinu odluku.

Previše posla značilo je da je Kiri morala da unajmi dadilju za Irenu. Uprkos stalnoj brizi, Marija se plašila da bi njenoj ćerki moglo da se desi nešto loše. Često je ostavljala posao u laboratoriji i trčala da proveri bebu. “Usklađivanje istraživačkog rada sa brigom o novorođenčetu ne bi bilo moguće bez pomoći dadilje i mog svekra, koji je uvek bio u pripravnosti.”- zapisala je.

Prema biografima, Marija je bila praktična osoba i istovremeno brižna majka. Ako nije imala hitan posao u laboratoriji, dizajnirala je i šila haljine za malu Irenu. Uveče je dolazila svojoj uplakanoj ćerki i ostajala dok devojčica nije zaspala. Marijino ponašanje prema maloj Ireni iznerviralo je Pjera. Zamerio je što toliko vremena troši na devojčicu umesto da se fokusira na posao.

U decembru 1903. godine, nekoliko meseci nakon što je uspešno odbranila magistarski rad i postala prva žena koja je doktorirala u Francuskoj, Marija je doživela pobačaj. Uprkos slavi i Nobelovoj nagradi, par se borio sa finansijskim poteškoćama. Da bi priuštili da unajme kućnu pomoćnicu, bili su primorani da preuzmu dodatni posao kao učitelji. Pjer je na kraju unapređen u profesora na Univerzitetu u Parizu. Međutim, nije dobio dodatna sredstva za laboratoriju, već samo obećanja.

Drugo dete i još mnogo opterećenja

Kada je ostala trudna sa svojim drugim detetom, bila je iscrpljena i morala je da provede poslednje nedelje trudnoće u krevetu. Ipak, veliku radost donelo joj je rođenje ćerke Eve, rođene 6. decembra 1904. Godine. Marija je odgajala svoju decu u skladu sa pedagoškim konceptom koji je razvila. Svakog dana, po sat vremena, devojke su se bavile zadacima koji su razvijali njihov um. Nakon završene obavezne nastave, bez obzira na vremenske prilike, vreme su provodili u igri napolju. Pored kuće ili u teretani, devojčice su izvodile fizičke vežbe koje su razvijale njihovu agilnost. Majka ih je naučila baštovanstvo, šivenje i kuvanje. Tokom praznika devojke su plivale, jahale konje i bicikle, planinarile po planinama.
Marija je želela da njene ćerke budu hrabre.

Kada je Irena završila osnovnu školu, Marija je nagovorila svoje drugare sa Sorbone da osnuju zadrugu u kojoj bi naučnici svoju decu učili koristeći najsavremenije nastavne metode. Prema njenoj zamisli, svakog dana deset devojčica i dečaka, uključujući Irenu Kiri, studiralo je pod nadzorom najvećih naučnika.

„Želim da podignem svoju decu najbolje što mogu, ali čak ni ona ne mogu da mi donesu život. Jedanaest godina braka prekinuta je tragičnom smrću Pjera, koji je poginuo pod točkovima konjske zaprege. Marija je bila izbezumljena, ali je znala da mora da se izbori. Nakon muževljeve smrti, odustala je od ponude finansijske podrške koju je dobila od francuske vlade. Učila je devojke da same zarađuju za život i želela je da dokaže da može da brine o svojim ćerkama. Ubrzo joj je ponuđeno mesto profesora na Sorboni i postala je prvi predavač na prestižnom univerzitetu. Međutim, njen položaj je i dalje bio ugrožen. Uprkos svojim dostignućima, Nobelovoj nagradi i podršci mnogih kolega, nije joj bilo dozvoljeno da se pridruži Francuskoj akademiji nauka.

Uspešne ćerke slavne naučnice

Irena je krenula majčinim stopama. Postala je fizički hemičar, a 1935. godine, zajedno sa suprugom Frederikom Žolio-Kirijem, dobila je Nobelovu nagradu za hemiju. Njena mlađa sestra Eva postala je talentovani pijanistkinja i pisac.

„Sumnjam da smo zahvaljujući kontaktu sa majkom postali bolji. Ne mislim da je moguće istinski i duboko promeniti karakter deteta jednom ili drugom vaspitnom metodom. Međutim, ona je uspela da nam zauvek usadi određene osobine: ljubav prema poslu (hiljadu puta jača kod moje sestre nego kod mene!), izvesna vezanost za materijalne stvari i osećaj nezavisnosti koji nas tera da verujemo da ćemo uvek moći da se nosimo u svakoj situaciji.”

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO