Vaspitni saveti stari tri veka: Žan Žak Ruso - začetnik individualne pedagogije

Različita gledišta u oblasti vaspitanja i obrazovanja, još od perioda humanizma i renesanse (14.-16. vek), okreću se detetu kao centru pedagoških i društvenih zbivanja. Kritikujući srednjovekovni uticaj crkve i religijskih stega, kao i sholastički način obrazovanja, kojim se guše dečiji prirodni potencijali i sposobnosti a nameću suvišna i beskorisna znanja, pedagoška i društvena stvarnost počinje da se okreće detetu, ističući gledište o čoveku kao merilu svih stvari, čime se se izražava vera u čovekovu dobrotu, u njegove prirodne mogućnosti i sposobnosti, a pažnja se usmerava i na načine i metode kojima će se omogućiti svestrani razvoj svakog pojedinaca, a time i opšti čovečanski progres.

Ideje i polazišta individualne pedagogije

Najznačajnije ideje i shvatanja o poštovanju prirode deteta, njegovih urođenih potencijala i sposobnosti, pružio nam je švajcarsko-francuski filozof i humanista Žan Žak Ruso (1712. – 1778.), koji se smatra najuticajnijim misliocem i teoretičarem u doba prosvetiteljstva (18. vek).

Svojim zahtevom da vaspitanje deteta treba da bude pre svega prirodno, i veoma izraženim pedagoškim optimizmom, poverenjem u sposobnosti koje rođenjem donosimo na ovaj svet, Ruso je inspirisao mnoge kasnije pedagoge da svoje pedagoške koncepcije zasnuju upravo na postulatima koje je postavio. Pedagoška shvatanja Rusoa predstavljaju glavno izvorište ideja individualne pedagogije, pravca koji je nastao i razvijao se krajem 19. i početkom 20. veka.

Ruso je u svom vaspitnom delovanju polazio od dečije prirode, onakve kakva jeste u datom trenutku, a ne od zamišljenog ideala kome treba težiti. U svom najznačajnijem delu, Emil,ili ovaspitanju, Ruso ističe nekoliko principa na kojima zasniva svoju pedagogiju.

Osnovni princip vaspitanja jeste princip prirodnosti, kojim naglašava poštovanje prirode deteta, njegovih prirodnih potencijala i sposobnosti. Ruso veruje u prirodnu dobrotu i čistotu ljudskog razuma i srca, pa tako ukazuje na karakteristike dečije prirode – one su urođene, univerzalne dobre osobine, svojstvene svakom čoveku. Svako dete u sebi nosi vrline koje se manifestuju na različite, individualne načine, pa ih treba otkriti, probuditi i razvijati. 

Кako je ova priroda i sama osnova života, Ruso je uzima i za osnovu vaspitanja, na koju se oslanja i kojoj se uvek vraća pri izboru vaspitnog delovanja, sadržaja, metoda, cilja, a i izbora dečijeg vaspitača. Određujući čoveka, dete, prirodno biće, kao osnovno polazište, kriterijum, i meru koja je najznačajnija u vaspitanju, Ruso postavlja pojedinca kao vrednost važniju od društva, cilja države ili crkve. On traži da težimo da razvijamo date nam, urođene vrline koje nosimo u sebi, i da ne dozvolimo da nas spoljašnje okolnosti učine okrutnim i zlim.

Iz principa prirodnosti izvodi ostale principe, a to su princip slobode, princip ljubavi, princip aktivnosti i princip uvažavanja ličnosti deteta (uzrasnih i individualnih), koji i danas postavljaju osnovna polazišta u planiranju vaspitno-obrazovnog procesa. Da bi vaspitanje bilo saobraženo sa prirodom deteta, ono mora biti slobodno, jer svoju prirodu, svoju jedinstvenost i individualnost dete će pokazati kada radi ono šta hoće, ono što su njegove potrebe, mogućnosti i interesovanja.

Statua Žana Žaka Rusoa; Foto: Profimedia

Postavljanje granica

Sloboda data detetu podrazumeva veliku odgovornost i samokontrolu pojedinca.

Naime, da bi spoznalo šta zaista može i kolike su njegove moći, dete, a i odrasli, mora preći dugačak put iskušenja i odmeravanja svojih snaga i granica ličnosti. "Tvoja sloboda i tvoja moć dopiru samo dotle dokle dopiru tvoje prirodne sile, i nikako dalje, sve drugo je samo ropstvo, iluzija, opsena" pisao je Ruso, želeći da na taj način kaže da čovek, samo postupcima koji su u granicama njegovih prirodnih sposobnosti, nastojanjima i željama koji su usklađeni sa njegovim mogućnostima, može postići svoj potpuni razvoj.

Radoznalost i učenje

Ruso je ukazivao na prirodnu radoznalost i zainteresovanost deteta za svet oko sebe, koje treba iskoristiti pri saznavanju i učenju. Time je želeo da istakne važnost samostalnog, aktivnog učenja i saznavanja deteta. Pri tome, vrlo je značajna uloga vaspitača u vođenju deteta, a ogleda se u stalnom nadzoru, posmatranju i razumevanju dečije prirode i posrednom oblikovanju vaspitne sredine kako bi deca samostalno, aktivno upoznavala svet oko sebe.

Ruso je smatrao da je motivacija za učenje važnija od insistiranja na naučnim znanjima. U skladu sa tim, govorio je da je važno da kod dece probudimo volju za učenje određenih sadržaja, i da pružimo različite načine, metode učenja u skladu sa individualnim karakteristikama, potrebama i interesovanjima. Takođe, govorio je o značaju usklađenosti sadržaja obrazovanja sa uzrasnim karakteristikama deteta, čime je predstavio uzrasnu periodizaciju, nudeći odgovarajući vaspitni model za svaki period:

- doba odojčeta ( od rođenja do 2. godine ) – gde sadržaj vaspitanja čini telesna nega vaspitanika;

- doba prirode ( od 2. do 12. godine) – period razvoja čula, koji predstavlja osnovu intelektualnog razvoja, pa se vaspitni postupci u ovom stadijumu odnose na omogućavanje detetu da barata i manipuliše različitim predmetima, stvarima iz njegovog okruženja;

- pre-adolescencija ( od 12. do 15. godine) – tek na ovom uzrastu treba uvoditi intelektualno obrazovanje, pri čemu učenje treba povezivati sa stvarima iz relanog života, iz prirode (Rusoov Emil geografiju uči posmatranjem prirode, astronomiju pronalaženjem puta do kuće, fiziku pri susretu sa mađioničarem na vašaru…);

- pubertet ( od 15. do 20. godine ) – u ovom periodu veliku pažnju treba posvetiti moralnom vaspitanju, i to sa razlogom. Ruso uzima ovaj period kao vreme javljanja strasti, te se stoga treba naročito okrenuti moralnom i religioznom apektu vaspitanja.

Ruso predlaže da prvi vaspitni postupci, budu samo posmatranje, pružanje prilike da se priroda koju dete nosi u sebi, pokaže, i tek tada, upoznavši je, vaspitač može predlagati konkretne vaspitne postupke usklađene sa prirodom deteta. Ovakvim zahtevom Ruso pokazuje kako se u praksi poštuje različitost i individualnost svakog pojedinca – sa svakim se mora drugačije postupati i svako dete ima svoj tok razvoja. Ovde vidimo zahtev koji Ruso postavlja vaspitaču – da se povinuje duši, odnosno prirodi deteta, da postupa u skladu sa tom, posebnom, specifičnom i jedinstvenom dečjom prirodom. On sugeriše da je važno da vaspitač dugo posmatra dete, njegovu prirodu, da pusti da se njegov karakter pokaže u punoj slobodi da bi ga dobro upoznao i omogućio njegov potpuni razvoj. Zadatak vaspitača treba biti vešto stvaranje spoljašnjih uslova, podsticajne sredine, odnosno uspešno i nenametljivo pedagoško vođenje.

Zahtev da se na dete gleda kao na biće kvalitativno drugačije od odraslog i da mu se pruže najbolji uslovi za razvoj s obzirom na njegove osobenosti, danas se smatra jednim od najvažnijih pedagoških načela.

Pravo pojedinaca na individualni razvoj i različitost, za koje se zalagao Ruso, danas se doživljava kao jedno od osnovnih ljudskih prava, regulisano i zakonima.

Individualizacija vaspitno – obrazovnog rada, jedan je od Rusoovih zahteva koji se primenjuje u praksi. Naravno, ostvarenje ovog principa uslovljeno je i stavom prema detetu, verom u njegove sposobnosti i mogućnost razvoja, ali i društvenim očekivanjima.

Takođe, težak zadatak Ruso postavio je vaspitačima. On, pre svega treba da nosi veliku ljubav prema detetu, da dobro poznaje dečiju prirodu i psihologiju, da stalno prati dete i ima sposobnost da "pročita" i razume oznake i smernice koje mu daje dečija priroda. On treba stalno da posmatra dete, da prepoznaje njegove potrebe, mogućnosti, interesovanja i oblikuje sredinu kako bi one mogle da se ispolje i razviju u svom punom obliku, a to nije nimalo lak zadatak.

Autor teksta: Jelena Kostić