Sve o napadima besa: Kako da ostanete pribrani i postupite kada se dete zacenjuje i baca po podu?

Od svih bazičnih emocija, bes je kulturološki najmanje socijalno poželjan. Kada se dete raduje svi su srećni, a kada je tužno ili uplašeno, odrasli zahvaljujući empatiji najčešće imaju želju da ga zaštite. Sa druge strane roditelji bes najčešće procenjuju kao neopravdan, a samim tim i nepoželjan, kaže Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije

Kako izgledaju napadi besa?

Koliko puta vam se desilo da prisustvujete sceni dečijeg bacakanja po podu, kod kuće ili u gostima, zacenjivanja na javnom mestu, u samoposluzi ili vrtiću.

Dok niste dobili svoju decu na to ste gledali kao na izraz razmaženosti dece a nemogućnosti roditelja da sa takvim "derištem" izađu na kraj. Obećali ste sebi da vam se to neće desiti a onda ste postali roditelj i shvatili da je u praksi mnogo drugačije.

Napadi besa su različite jačine i učestalosti, obično su manifestni (plakanje, zacenjivanje, bacakanje, ukočenost ekstremiteta, povraćanje, lomljenje stvari oko sebe, vrištanje, šutiranje, bežanje), ali mogu biti i prikriveni, prigušeni (npr. neorganizovanost u vidu čestog "slučajnog" gubljenje stvari najčešće posle kritike).

Kada se i zašto javljaju?

Agresivnost je sastavni deo ljudske prirode a to što je neko ne ispoljava ne znači da je ne oseća. Prva ispoljavanja se vezuju za period oko prvog rođendana, a kao crta ličnosti se stabilizuje sa četiri godine.

Napadi besa se kod male dece najčešće javljaju oko druge godine života. Nemaju sva deca napade besa, mada ih ima većina. Koliko god su deca bistra i lepo vaspitana, ne treba zaboraviti da su još uvek u razvoju i da mnogo toga rade suprotno od naših očekivanja.

Ona su bića impulsa i ispunjenja želja, za njih važi princip "hoću sve sada i ovde", a jedan od najvažnijih vaspitnih zadataka je da nauče da odlažu potrebe. Koliko god se roditelji trudili da im ispune želje, princip optimalne frustracije je prisutan od najranijih dana, jer se ne mogu u potpunosti protumačiti i ispuniti dečije potrebe.

Različite vrste plača ne mogu biti pravilo jer dete nekada ni samo ne zna šta mu fali, naročito u neverbalnoj fazi. Čak i kada nauči da govori neće svaki put povezati da je uzrok nervoze neispavanost, glad ili stres, ali i previše stimulacije.

Napadi besa se mogu javiti i kao psihološka reakcija privlačenja pažnje posle dobijanja brata ili sestre.

Posledice neadekvatnog reagovanja na napade besa

Ovakva deca pogrešno uče da je sve moguće dobiti emotivnom ucenom, vikom i pravljenjem scena. Ako se sa njima ne postupa adekvatno i u odraslom dobu će se ponašati regresivno kada ne dobiju to što žele (težnja ka dramatizaciji histrioničnih).

Napad besa je psihološki pokušaj demonstracije moći a posledica nemoći. A ako se učvrsti kao oblik reagovanja osoba će, umesto da se usmeri na savladavanje prepreka i tako samostalno postigne cilj, trošiti svoju energiju na "predstavu", imaće iracionalno uverenje da su njihove potrebe važnije od tuđih, stalni doživljaj uskraćenosti koji će dovoditi do konflikata a na dugoročnom planu voditi smanjenom zadovoljstvu i kapacitetu za sreću.

Navedene posledice se ne odnose na povremeno pogrešno reagovanje na napade besa, već na način vaspitanja.

Može li se delovati preventivno?

Trudite se da kad god možete ispoštujete dečiju potrebu za nezavisnošću i slobodom izbora. To ne znači da detetu treba ispunjavati sve želje, već da mu treba ponuditi izbor tamo gde je to moguće: kod oblačenja npr. uvek možete ponuditi detetu da bira jednu od dve ponuđene kombinacije. Na takav način ćete biti zadovoljni i vi i dete.

Kada god možete trudite se da verbalizujete dečija osećanja, ako je plačljivo pojasnite mu da je u pitanju premor pa se zato tako ponaša. Nemojte dete namerno frustrirati, ako zna da može da pojede slatkiš samo posle ručka nemojte držati slatkiše na stolu već na skrivenom mestu, daleko od domašaja.

Foto: Profimedia

Kako postupati kada se napadi besa jave?

Najvažnije je da se nikako ne nagradi ispoljen napad besa bilo kroz negativno (kazna, vika) ili pozitivno potkrepljenje (uslišavanje želja), jer u tom slučaju može ostati kao karakterna osobina. Sprečite napade besa tako što će dete na vreme ići na spavanje, biti sito i praviti kratke pauze između perioda intenzivne stimulacije.

Ako do napada ipak dođe trudite se da brzo utvrdite šta je mogući uzrok, jedno je kad se dete bacaka ako nije dobilo igračku (to ignorišite) a drugo ako je jaka reakcija usled emotivnog rastanka ili druge psihološke povrede (pa je najpre potrebna neverbalna uteha da bi se dete smirilo), kada je razgovor neophodan.

Pratite svoju roditeljsku intuiciju, iskontrolišite sopstvena negativna osećanja (sopstveni bes, osećanje neprijatnosti i stida). Ne obazirite se kako to izgleda sa strane, nije vam važno šta će misliti prolaznik koga vidite prvi i verovatno poslednji put, već je bitno da detetu pošaljete pravu poruku.

Šta treba imati na umu kada su u pitanju napadi besa?

Učenje po modelu je najvažnije. Nemojte stvari rešavati vikom koja je odraz vaše nemoći, budite svesni da dete upija vaše ponašanje više nego reči koje izgovarate. Ako su reči u suprotnosti sa onim što činite, dete će iskopirati vaš način reagovanja.

Delujte preventivno. Nemojte voditi dete u kupovinu kada je gladno, ponesite nešto što voli (igračku) ako idete u "dosadnu" posetu, ne zadržavajte se previše, obraćajte pažnju na svu decu podjednako, učinite dan zabavnim, nemojte naglo isključivati dete iz aktivnosti.

Kada se napad besa pojavi ostanite mirni, verbalno i neverbalno, a ako ne uspete da skrenete detetu pažnju na drugu aktivnost sačekajte da se napad stiša (u vrhuncu besa vas ne čuje), pa zatim mirno ponovite šta treba da uradi (da npr. ustane sa poda).

Bezbednosno procenite situaciju (ako je dete na nebezbednom mestu blago ga udaljite na mirnije, koristite tzv. "time-out" tehniku). Bitno je da ni nakon prestanka besa dete ne dobije ono što je bio uzrok napada.

Ohrabrite i nagradite dobro ponašanje, ali ne poklonima. Dakle, ako je napad besa manjeg obima, ignorišite to (ne gledajte dete i ne govorite mu ništa), pri čemu ignorisanje prestaje čim se napad završi. Ako su napadi učestali i rizični po bezbednost, koristite „time-out” tehniku (udaljite dete do nekog bezbednog mesta i saopštite mu koliko će dugo tu ostati). Razgovor treba obaviti kada je dete smireno, a ne tokom napada.

Prepoznajte podstrekače napada. To može biti određena situacija, a nekada samo reč, na primer reč "ne".

Pomozite detetu da nauči da koristi zrelije mehanizme odbrane kada nije u mogućnosti da odmah zadovolji potrebe. Dajte detetu vremena da se samostalno izbori sa potencijalnom frustracijom, ako uživa u igri nemojte ga odjednom prekinuti, već najavite unapred kada morate da krenete dalje.

Okidači besa su obično manje prijatne stvari koje moraju da se rade, a jedan od zadataka vaspitanja je da dete nauči da odloži potrebe, što povećava socijalizaciju, a treba da bude u skladu sa uzrastom.

Kako da roditelji ostanu pribrani?

Temper tantrum se obično dešava detetu jednom ili dva puta, mnogi su to doživeli (i preživeli) pa ćete i vi. Ignorišite prekorne poglede drugih, oni koji vas tako gledaju se ili nisu još našli u toj situaciji ili su odavno zaboravili kako to izgleda. Idealnog nema, čak i ako pogrešite sa reakcijom, ima vremena za popravku, bitna je bazična poruka koja se prenosi vaspitanjem.

Dete nije vaša kopija, ima svoju slobodnu volju i individualnost, ono tek sazreva, a vi svojom stabilnošću treba da mu pomognete da izgradi temelje zdrave ličnosti. To ne znači da nema pravo na loš dan, imate ga i vi samo ga drugačije ispoljavate. Pomozite svom detetu da uspostavi zrelije meha­nizme izlaženja na kraj sa osećanjima koje ga preplavljuju, to što vam danas deluje kao izvor najvećeg stresa u bliskoj budućnosti će biti anegdota kojoj ćete se smejati zajedno sa detetom.

Dete nije vaša kopija, ima svoju slobodnu volju i individualnost, ono tek sazreva, a vi svojom stabilnošću treba da mu pomognete da izgradi temelje zdrave ličnosti. To ne znači da nema pravo na loš dan, imate ga i vi samo ga drugačije ispoljavate.