Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Roditelji od prvog dana: Temelj za uspešno i lako vaspitanje dece

Svedoci smo da nekim roditeljima roditeljstvo prolazi bez puno napora, njihova deca su nekako kooperativnija, lakše je s njima i vidljivo je da imaju jako dobar odnos. Na pitanje kako im to uspeva, odgovara osnivač Centra za prirodno ...

 Izvor: Foto: Shutterstock

Dok primećujemo da nekim roditeljima roditeljstvo teče glatko,  neki se roditelji jako muče, deca su im jako jogunasta, neposlušna, dan s njima prolazi u neprestanom natezanju, a kasnije kroz osnovnu i srednju školu obično postaju deca koja prave probleme i koju samo sa oštrim merama roditelji nekako drže pod kontrolom dok konačno ne stasaju, i ne odu iz roditeljskog doma.

Mada većina porodica ima elemente i jedne i druge spomenute krajnosti, ipak se možemo pitati zašto su neka deca teška za vaspitanje, a s nekom to prolazi bez puno napora i stresa. Pre odgovora moramo uzeti u obzir i činjenicu da nisu sva deca ista kada se rode.

Deca se razlikuju već sa rođenjem po temperamentu i senzibilitetu. Neka će biti urođeno osetljivija, više će plakati i tražiti više pažnje, i više će ih povređivati neadekvatna interakcija, a neka su u startu robusnija, življa, energičnija i nešto lakše se nose s emocionalnim povredama.

Postoji i normalni uobičajeni period oko druge godine kada deca univerzalno postaju "neposlušna" i uđu u fazu "neću" i u toj fazi su deca "legitimno" neposlušna. To ponašanje je posledica jako dinamičnih razvojnih procesa i mada nam je tada naporno s decom, bez te faze ona nikada ne bi mogla postati samosvesne ličnosti.

Povezane vesti

No, ako apstrahujemo te pojave, uopšteno možemo videti da postoje razlike u odnosu s decom i ostaje pitanje –zašto? Odnosno, možemo se bolje zapitati, ako nije razlog u nečem urođenom, šta je onda to što decu čini lakom za vaspitanje?

Na ovo pitanje roditelji mi obično na radionicama i predavanjima prvo odgovaraju da je u pitanju dobra edukacija o roditeljstvu te poznavanje dovoljnog broja dobrih vaspitnih metoda i tehnika. Tu se odmah postavlja pitanje zašto, uprkos istim metodama, roditelji s dvoje dece imaju s jednim dobar, a s drugim lošiji odnos, iako su imali isti pristup. Dakle, uopšteno metode i tehnike nisu ono što nam garantuje da će nam s decom biti lako, a pogotovo ne garanuje da će njima biti ugodno i lako s nama i da će želeti sa nama da budu bliski. Pre bih rekao da metode i tehnike narušavaju stvarni odnos i dete stavljaju u poziciju objekta, a ne subjekta, što ono odmah primeti i ostaje razočarano s neautentičnim odnosom.

Onda se javlja ideja da je rešenje već samo u tome da decu treba samo jako voleti. No, tu postoji vrlo često očigledna nesrazmera između onoga šta roditelji opisuju kao veliku ljubav prema deci koju su im dali, i onoga što ta deca, danas odrasle osobe, svedoče da su dobili i koliko im je puno toga nedostajalo.

Dakle, ne stoji da velika ljubav prema deci daje garanciju uspešnog i lakog roditeljstva, tim pre što je taj pojam jako rastegljiv. Mnogi roditelji znaju reći da su decu jako voleli i potkrjepljuju to tvrdnjom da su im dali sve što su hteli i poželeli, ali deca govore da ono glavno nisu dobili.

Stvar je u nečem drugom, ključ uspešnog roditeljstva je u nečemu što dolazi iz deteta, a ne iz nas.Ključ je u očuvanju detetovog poverenja u nas kao roditelje, očuvanju poverenja da ćemo uvek biti tu uz njega kada smo mu potrebni, da uvek može računati na nas, da ga nikada nećemo napustiti ili izneveriti, da šta god da kaže ili napravi neće ugroziti naš odnos, da je bliskost s nama nešto što ne treba da zasluži, nego nešto što je neprikosnoveno i zaslužuje ga samim svojim rođenjem, da ćemo biti uz njega čak i kad jako pogreši, da ga nećemo odbaciti čak i kad se ne slažemo s njim, da ćemo uvek stati iza njega naspram drugih i podržati ga.

Dete kojem je očuvano poverenje u roditelja je samim time vrlo kooperativno, želi doprinositi očuvanju tog odnosa, normalno mu je da bude poslušno jer ono želi (osim u "terrible two"), a ne zbog straha od kazne, i s njim je roditeljstvo puno lakše. Bilo bi bolje reći da je njemu s takvim roditeljem puno lakše jer je to upravo onaj odnos koji dete očekuje i koji mu je potreban.

Ovo sve nikako ne znači da detetu treba da dopuštamo da sve bude po njegovom. Permisivnost nije nikakva usluga detetu i jako ga oštećujemo s tim. Detetu neminovno moramo biti izvor frustracije kada postavljamo granice, ali i istovremeno i utehe. No, pritom je važno da očuvamo odnos i bliskost, čak i kad smo u sukobu. Dete mora u sebi osećati da smo u osnovi i dalje u dobim odnosima, i da se bez obzira na trenutni konflikt, naš odnos i naša bliskost neće promeniti.

 Foto: Shutterstock

Podrivanje poverenja deteta u roditelje

Puno je situacija kada roditelji podrivaju poverenje deteta svojim delovanjem. Često roditelji olako, svesno ili nesvesno, kažnjavaju dete povlačenjem energije iz odnosa, uskraćivanjem bliskosti i kontakta, ostavljanjem deteta "na ledu" ("Neka malo razmisli") ili otvorenim besom i agresijom koja u tom trenutku iz njih izađe. Negativna energija besnog roditelja, vikanje ili udarac koji je poprati, podižu strah koji tada preplavi dete, i koji ostaje duboko zapisan u detetovoj podsvesti i razorno deluje na detetovo poverenje u roditelja.

Tada osoba kasnije komentariše odnos prema svom roditelju kao strahopoštovanje, i znači da stvari nisu bile onakve su trebale biti. Dete ne bi trebalo da se boji roditelja, mada sam svestan da je u našem društvu još uvek puno ideja da je neophodan određeni strah da bi dete bilo poslušno.

Ako malo zavirimo u neurologiju i fiziologiju, odmah je vidljivo da takav odnos nema opravdanja i deluje razarajuće na formiranje i fino uštimavanje fizioloških procesa koji će ostatak života regulisati emocionalno stanje osobe, i time uticatii na ono što zovemo ličnost. Dete je koncipirano da mu roditelj bude izvor sigurnosti i zaštite koju kroz prvih par godina internalizira? u sebi i postaje osoba ispunjena sigurnošću koja se oseća dobro i stabilno u životu s poverenjem u život i roditelje.

Ako doživljava iskustva fizičkog i psihičkog ugrožavanja od onih koji bi trebali da ga štitite i budu izvor sigurnosti, detetova podsvest se ispunjava osećajem ugroženosti i nepoverenjem i u život i roditelje. Neka deca razviju mehanizme kompenzacijske sigurnosti s kojom dalje idu kroz život i čak budu i uspešna, ali bez svesti da sva njihova poslovna i životna postignuća imaju za cilj postizanje nedostižnog stanja unutaršnje sigurnosti koje nedostaje. Kroz detinjstvo su u stalnom otvorenom ili prikrivenom sukobu s takvim roditeljem, a sa strane ih opisuju da su zločesta i nevaspitana. Kasnije kada odrastu ističu da su samo hteli normalan odnos, da im jako nedostaje bliskost s roditeljem, i da su jako razočarani i ljuti jer su bespotrebno bili maltretirani i nisu dobili onakav odnos na koji su imali pravo.

Povezane vesti

Neki roditelji nemaju sklonost grubim ispadima, ali olako kažnjavaju decu uskraćivanjem bliskosti i povlačenjem iz odnosa kada deca učine nešto što im nije po volji. Bez obzira što je dete pogrešilo ili učinilo nešto neprimereno, i bez obzira na posledicu ili kaznu koju će roditelj možda ipak uvesti, bliskost i povezanost ne bi nikada trebale doći u pitanje.

Možemo biti ljuti na dete, ali pri tome i zadržati kontakt. I u partnerskim odnosima budemo ljuti na drugu stranu, ali u dobroj vezi znamo da bez obzira na burne reakcije, naša veza nije u pitanju. Kada je roditelj povukao energiju iz odnosa, za dete čiji je imperativ ostati povezan, to nosi stvaranje najvećeg straha i potkopava sigurnost i poverenje u roditelja. Ono zaključuje da bliskost treba da se zasluži i da od njega zavisi da li će roditelj biti i dalje s njim povezan.

Kao metoda to često deluje i dete promeni ponašanje, ali nakon takvih iskustava nauči da se ljubav i bliskost zarađuju i da imaju svoju cenu. Povređeno time, dete se lagano udaljava i više nam ne veruje potpuno i nije spremno kasnije da prihvati sve naše inicijative i ideje tj. dugoročno postaje manje poslušno.

 Foto: Shutterstock

Temelji lakog roditeljstva

Sintagmu "mala deca mali problem, velika deca veliki problem" su skovali roditelji koji nisu svoj roditeljski zadatak uradili kako je trebalo, ni što se tiče dece, ni za njih same. Zbog neadekvatnosti u ranom periodu, kroz ceo život i roditelji i deca plaćaju visoku cenu, ne znajući da nije moralo biti tako.

Dete koje nije osećalo dovoljno povezanosti u samom početku, kroz ceo život će pokazivati nezadovoljstvo i biti u konfliktu s roditeljima. Kada dođe period adolescencije, nova faza u razvoju mozga i ličnosti, dete će pokazivati problematično ponašanje, a roditelji tada neće imati, već davno izgubljenu prirodnu roditeljsku moć i poverenje deteta te kaznama i ucenama, kao pokušajima uspostavljanja neprirodne moći, razaraju zadnje mostove do deteta. Tada dete zasita i postaje stvarni problem, ali ne svojom krivicom. Pre bih rekao da je dete tu žrtva, mada visoku cenu plaćaju i roditelji.

Ovakav, iako ekstremni, ali ne tako retki scenarijo u našem društvu, počinje u najranijem periodu - u fazi bebe. Ako potrebe malog deteta, čije ispunjavanje podrazumeva značajan roditeljski napor, doživljavamo kao problem i tu energiju šaljemo detetu, već smo time narušili temelje lakog roditeljstva.

Prva potreba je potreba za bliskošću, povezanošću i regulacijom. Dete je iskazuje plakanjem koje je vapaj za pomoć jer ne može samo proraditi bolne emocije koje sa kojima se suočava, ili je gladno, mokro i slično.

Ako majka u prvih godinu dana ne reaguje adekvatno na pozive deteta, ostavlja ga da plače samo, ili mu nudi hranu onda kada je detetu potrebna emocionalna bliskost, njegova podsvest pamti da ne može da ima poverenja i da možda neće niko doći, da je samo i da nema nikoga za njega.

Povezane vesti

U dete se, umesto prepuštenosti i poverenjea u roditelje, uvlači strah i zazor prema njima. Sve je to na duboko podsvesnom nivou, ali posledica je ta da dete nastavlja da se oseća nesigurno i neprepušteno roditeljima. Takvo dete u sebi nosi veliko nezadovoljstvo tim stanjem i odnosom, u sebi nosi podsvesnu ljutnju na roditelje jer nije onako kako bi trebalo da bude.

Ako se u drugoj, i eventualno u trećoj godini, naknadno ne uspostavi dovoljno dobra povezanost, sa tim detetom će kasnije zaista i biti problema. Ono što treba i roditeljima i detetu je uspostavljanje bazičnog stanja poverenja i sigurnosti deteta u roditelje još u prvim mesecima. To se postiže pravovremenim i adekvatnim odgovaranjem na detetove signale koje zovemo plakanje. Dobro uštimana mama vrlo dobro oseća šta je detetu potrebno kad je doziva. To je deo programa prirodnog roditeljstva koje nosimo u sebi.

Neke mame, pogotovo s prvom bebom, nemaju još razrađenu sposobnost da prepoznaju vrsti bebinog plača pri čemu im može pomoći odgovarajuća edukacija. Naime, bebe imaju posebne vrste plakanja kojima pokazuju da su gladne, umorne, da trebaju da podrignu i slično, a to se može naučiti. Za bebu je jako važno da osete da je mama razume, i da će neko doći kada joj treba. Takva iskustva koja se ponavljaju razvijaju poverenje u život i poverenje u roditelje. Dete u sebi oseća prema roditelju da, ako sam da ti verujem da ćeš biti uz mene kada si mi bila potrebna kada sam bila beba i dokazao si mi da smo bliski, mogu da ti verujem i sada kada tražiš od mene da spremim sobu jer želim da doprinesem i ja toj našoj bliskosti i da je čuvam.

Povezane vesti

Naizgled male spoznaje i informacije mogu značajno da nam na bolje promene odnos prema detetu i da doprinesu dalekosežnim pozitivnim posledicama na celoživotni odnos i formiranje zdrave ličnosti. Ako u prvim godinama budemo roditelj kakav je potreban detetu, kasnije ćemo mnogo puno prolaziti kroz faze koje slede.

Ključ lakog roditeljstva je u stvaranju i očuvanju detetovog poverenja u roditelje, a ono se utemeljuje već u prvim mesecima pravovremenim i adekvatnim odgovaranjem na detetove signale i zadovoljavanjem njegovih primarnih potreba.

Autor: Tomsilav Kuljiš, terapeut i osnivač Centra za prirodno roditeljstvo

Inicijalizacija u toku...

Komentari 0

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Vesti

Porodica