Aleks Kembel imao je četiri godine kada mu je dijagnostikovan ADHD i kaže da je jedan od prvih ljudi u Velikoj Britaniji kojima je postavljena ova dijagnoza.
Seća se da su ga kao dete roditelji izazivali da juri njihov automobil gore-dole po putevima Škotske, gde su provodili odmor. Sa radošću se seća tog uzbuđenja kadaje verovao da zaista može da stigne auto. Ono što je za Aleksa bila zabavna igra, za njegove roditelje je bio način da ga izmore pred spavanje jer je, prema njegovim rečima, energija stalno izbijala iz njega kao mehurići iz Koka-Kole.
Aleks je u detinjstvu bio sklon emocionalnim izlivima, a njegovi roditelji su zatražili pomoć psihologa i do četvrte godine njihov sin, "divlje dete", bio je jedan od prve dece u Velikoj Britaniji kojoj je dijagnostikovan ADHD. To je bilo 1990. godine, kada je samo nekolicini dece zvanično dijagnostikovano ovo jako stigmatizovano stanje u Velikoj Britaniji, i poslat je u Ferli Haus u Londonu, specijalizovanu školu za neurodivergentnu decu. Aleks se osećao kao izopštenik.
Međutim, danas je zahvalan svojim roditeljima što su tako napredno razmišljali u vreme kada neurodivergencija nije bila pravilno shvaćena. "Uradili su fenomenalan posao, s obzirom na stvarni nedostatak razumevanja u to vreme", kaže on za metro.co.uk.
Odmah mu je prepisan Ritalin, pružena mu je specijalistička podrška, uključujući individualno podučavanje, ali i dalje je sve to bilo veoma izazovno.
"Skakao sam po učionici. Moj mozak će pronaći način da nađe neko interesovanje – a to bi moglo biti stvaranje prave buke ili haosa. Bilo me je teško kontrolisati", objašnjava Aleks, koji sada ima 39 godina.
Seća se jedne prilike kada je sedeo ispred kancelarije direktora škole i prisluškivao.
"Čuo sam kako direktor govori mojim roditeljima: 'Aleksov ADHD je toliko ekstreman da nikada neće uspeti da položi završne ispite, za petice su male šanse, a fakultet ne dolazi u obzir.' Bilo je prilično teško za sedmogodišnjeg dečaka da to čuje", seća se on.
Život je postao teži kada je sa osam godina krenuo u internat, uprkos tome što je dobijao dodatnu podršku od specijalizovanih nastavnika.
"Pokušavao bih da se uguram u različite grupe, a onda bih bio zaista zbunjen zašto su me ljudi ismevali. Jednostavno sam prihvatio da nikada neću imati prijatelje", kaže on.
Osećajući se preplavljeno, Aleks bi često "gubio živce" i počeo da vrišti, što je dovodilo do beskrajnih kazni. Ali onda je jednog dana kaskaderka došla u njegovu školu na razgovor o karijeri. Sa 15 godina, Aleks je bio očaran i odlučan da radi u filmskoj industriji.
Nakon što je postigao osrednje rezultate na završnim ispitima i diplomirao na fakultetu sa sjajnim ocenama iz filmskih studija, dobio je imenik sa 500 produkcijskih kuća, a zatim je proveo nedelju dana sa tabelom pozivajući svaku od njih. Prihvatio je prvu ponudu za posao da pomaže u organizaciji iza kamere, čime je započela njegova filmska karijera koja ga je odvela u Holivud, nakon čega se kretao između poslova u kaskaderstvu, kameri i produkciji.
Konačno, Aleks se prvi put osećao srećno. U svojim mislima "prerastao" je ADHD, ali zapravo se njegova neurodivergentna potreba za stalnom stimulacijom pretvorila u duge sate rada i putovanja zbog posla i u Velikoj Britaniji i u Holivudu. Međutim, rad tri godine bez ijednog slobodnog dana imao je svoju cenu, pa je počeo da se oseća iscrpljeno i nesrećno.
Aleks je pronašao utehu u terapiji i prekvalifikovao se za psihoterapeuta u Minster centru u Londonu, gde su mu jedine muke zadavali eseji. Nakon što je uradio jedan onlajn test i utvrdio da ipak nije "prerastao" ADHD, otišao je kod lekara koji mu je pomogao da opet dobije zvaničnu dijagnozu, ali i lekove koji mu pomažu.
"Prešao sam put od haosa i padanja na esejima do dobijanja pohvala", ističe.
On je danas akreditovani terapeut, koji stiče da kao neko ko već više od 20 godina ima dijagnozu ADHD-a, i dalje ima potrebu za specijalizovanom podrškom za neurodivergentne osobe.
Iako se ADHD često povezuje sa nedostacima – kao što su nedostatak fokusa, discipline ili koncentracije – Aleks insistira da to takođe donosi neke sjajne stvari; on je odličan u rešavanju problema, povezuje se sa ljudima i dobro funkcioniše u krizi jer ga privlači haos. "Završavamo stvari. Kreativni smo i briljantni smo umrežavači i preduzetnici", kaže on.
"Želim da ljudi shvate da je ADHD jednostavno razlika, a ne poremećaj. Nije stvar u snazi volje, već u stimulaciji. A ako to ne razumete, onda će postojati stigma – i osećaću se osuđeno i slomljeno."
Za Aleksa, njegovi izazovi ne dolaze od ADHD-a, već od snalaženja u svetu koji nije prilagođen načinu na koji je njegov mozak ustrojen. Sada zna da nikada neće "prerasti" svoj ADHD, ali ga više ne vidi kao manu kojom treba da upravlja. Umesto toga, tretira ga kao deo sebe koji zahteva brigu, strukturu i razumevanje.
"Ne želim da se uklopim u neurotipični kalup. Želim da svet vidi da postoji više od jednog načina da se bude čovek", zaključuje ovaj hrabri čovek.
BONUS VIDEO:
