Da li deca sa visokom inteligencijom imaju veće šanse za ADHD? Često dobijaju dijagnozu tek kad odrastu

Poremećaj deficita pažnje (ADHD) je neurorazvojno stanje koje može uticati na ponašanje ljudi. Deca sa ADHD-om mogu izgledati nemirno, imaju problema sa koncentracijom i teško im je da se fokusiraju. Simptomi povezani sa ADHD-om se često primećuju u ranom detinjstvu, stoga se mnogi slučajevi dijagnostikuju kod dece mlađe od 12 godina. Međutim, ponekad simptomi prođu neprimećeni i deca sa ADHD-om se dijagnostikuju tek kao odrasli.

Tokom poslednje dve decenije, došlo je do povećanja broja ljudi kojima je dijagnostikovan ADHD, što je dovelo do više istraživanja ovog poremećaja, uključujući i način na koji se dijagnostikuje u različitim grupama.

Nova studija objavljena u Britiš Džurnal ov Klinikal Fiziolodži koristila je podatke sa uzorka od 1.380 dece iz Ontarija u Kanadi i imala je za cilj da shvati da li drugi faktori – kao što su kognitivne sposobnosti i različita vrsta simptoma koje ljudi doživljavaju – mogu dovesti do kasnije dijagnoze.

Na primer, istraživanja sugerišu da devojčice pokazuju različite tipove simptoma ADHD-a od dečaka, što može dovesti do toga da se stanje previdi ili duže ostane neprimećeno. Istraživanje je pokazalo da je veća verovatnoća da će oni sa višim IQ rezultatima dobiti ADHD dijagnozu u kasnijoj dobi. U međuvremenu, deca sa hiperaktivnim i impulsivnim simptomima dobila su ranu dijagnozu, potencijalno zato što bi poremećaj ponašanja mogao da se poveže sa simptomima koje roditelji i nastavnici lakše primećuju.

Govoreći o studiji na Reditu, mnogi ljudi sa ADHD-om su rekli da mogu da se povežu sa ovim tvrdnjama.

Jedna osoba je prokomentarisala: „To me pogađa duboko. Dijagnostikovan mi je ADHD tek u srednjim 30-im jer sam do tada mogao da prikrijem svoje nedostatke samo tako što sam bio pametniji i efikasniji od drugih. Tako da sam morao da radim manje da bih postigao isto. Školski program mi je bio lak jer se savršeno uklapao sa mojom neutaživom žeđi za znanjem, što me je držalo angažovanim."

Drugi komentator je rekao: „Apsolutno isto. Razbio sam u školi jer sam voleo da učim, a očekivanja i zadaci su bili jasni i voleo sam da dobro uradim sve na testovima. Fakultet i srednja škola su progresivno postajali sve teži, a moj rad sve lošiji. A onda sam u svojim 30-im bio tako loše, da sam se pitao zašto je tako teško bilo šta da uradim. Moj terapeut je predložio terapiju za ADHD i počeo sam da uzimam lekove i sve je postajalo bolje.

A treći je dodao: „Upravo ste rezimirali moj život. Moja mama me je naterala da uradim IQ test kada sam bio dete i postigao sam rezultat iznad proseka, tako da su moji roditelji pretpostavili da je sve u redu sa mnom. Bio sam sanjar. Takođe sam uživao da učim (još uvek je tako) moje ocene bile su dobre (za predmete koje sam voleo). Sada sam u 30-im i dijagnostikovan mi je ADHD, i uglavnom sam nepažljiv."

BONUS VIDEO