- Veštačka inteligencija menja školu, a posebno domaći zadatak, jer učenici mogu lako da dobiju gotov tekst, rešenje ili analizu.
- Autor poručuje da obrazovanje treba da se pomeri sa proizvoda na proces, uz više razgovora, provere razumevanja i kritičkog mišljenja.
- Kao primer se navodi Estonija, koja AI uvodi u škole kroz program AI Leap i obuku nastavnika i učenika.
Veštačka inteligencija je ušla u obrazovanje brže nego što su obrazovni sistemi stigli da osmisle odgovor na njeno prisustvo. Ta činjenica zahteva ozbiljnu promenu perspektive. Društvo se nalazi pred tehnologijom koja će u narednim godinama postajati moćnija, dostupnija i prisutnija u svakodnevnom životu. Zato se osnovna dilema savremenog obrazovanja može formulisati kao pitanje kako obrazovati čoveka koji će umeti da misli, uči, stvara i donosi sudove u svetu u kojem je veštačka inteligencija stalno dostupna.
Tu se nalazi jedna od najvećih promena u istoriji škole.
Škola je vekovima funkcionisala u uslovima relativne oskudice informacija. Knjiga je bila posrednik znanja, biblioteka njegov prostor, nastavnik tumač, a učenikov zadatak bio je da usvoji određenu količinu informacija i da naučeno primeni u zadatom kontekstu. Digitalna revolucija već je promenila taj odnos. Internet je ogroman deo ljudskog znanja učinio trenutno dostupnim. Generativna veštačka inteligencija napravila je sledeći korak: ona uz informaciju, može i da je objasni, poveže, sistematizuje, preoblikuje, uporedi i pretvori u tekst, argument, primer, matematički postupak ili programski kod.
Obrazovanje se zato nalazi pred promenom koja je dublja od uvođenja još jednog digitalnog alata.
U pojedinim obrazovnim sistemima odgovor na pojavu veštačke inteligencije delimično se zasniva na ograničenjima: zabranjuju se mobilni telefoni, ograničava se upotreba interneta tokom nastave, postavljaju se pravila o korišćenju digitalnih uređaja. Takva pravila mogu imati potpuno opravdanu pedagošku funkciju.
Škola ima pravo da odredi uslove u kojima se odvija nastavni proces. Čas zahteva pažnju, koncentraciju i prisustvo učenika. Mobilni telefon može da bude izvor ometanja, kao što su to decenijama bili razgovori, časopisi, igre ili drugi oblici skretanja pažnje. Jasna pravila upotrebe uređaja zato predstavljaju deo školske discipline.
Međutim, takva pravila rešavaju jedan veoma ograničen deo problema.
Učenik izlazi iz škole i ulazi u svet u kojem mu je veštačka inteligencija dostupna u sopstvenoj sobi, na telefonu ili računaru. Student odlazi sa fakulteta i nastavlja rad u okruženju u kojem nastavnik više nema neposrednu kontrolu nad njegovim postupcima. Pojavljuje se suštinski pedagoški problem.
Škola može da kontroliše prostor škole. Ali, ona ne može da kontroliše celokupan svet u kojem učenik živi.
Pokušaj da se taj svet isključi iz obrazovanja liči na pokušaj da se obrazovanje zaštiti od stvarnosti tako što će se stvarnost proglasiti nedozvoljenom. Istorija tehnologije pokazuje koliko je takav pristup ograničenog dometa. Kalkulator je promenio način učenja matematike. Internet je promenio način traženja informacija. Digitalne enciklopedije promenile su odnos prema memorisanju podataka. Veštačka inteligencija sada menja sam proces nastajanja teksta, rešavanja problema i organizovanja znanja.
Proces se neće vratiti unazad.
Domaći zadatak u doba ChatGPT-a više nema isto značenje
Posebno se menja jedan od temelja tradicionalne škole: domaći zadatak.
Klasična koncepcija domaćeg zadatka počivala je na pretpostavci da učenik samostalno rešava postavljeni problem, piše sastav, analizira književno delo, priprema referat ili izrađuje seminarski rad. Danas ta pretpostavka više nema istu snagu.
Učenik može da zatraži od veštačke inteligencije da mu napiše sastav. Student može da dobije strukturu seminarskog rada, argumente, literaturu, objašnjenja i predlog konačnog teksta. Može da traži različite verzije istog rada, da ih prilagođava sopstvenom stilu i da dobijeni materijal dalje obrađuje.
Postojanje alata za detekciju AI sadržaja ovde pruža samo delimičan odgovor. Tehnologija detekcije i tehnologija generisanja nalaze se u dinamičnom odnosu u kojem se obe neprestano usavršavaju. Pored toga, jedan isti tekst može biti višestruko preoblikovan, dopunjen, skraćen i stilski izmenjen.
Zato obrazovni sistem koji čitavu strategiju zasniva na pitanju „kako ćemo otkriti da li je učenik koristio AI?“ ulazi u beskrajnu tehnološku trku.
Mnogo važnije pitanje glasi:
Šta ako više nije moguće pouzdano kontrolisati proces izrade domaćeg zadatka — kako onda treba osmisliti sam domaći zadatak?
Na tom mestu počinje prava pedagoška reforma.
Od gotovog proizvoda ka procesu mišljenja
Ako mašina može da proizvede gotov odgovor, onda obrazovni zadatak mora da dobije drugačiju strukturu.
Umesto da učenik dobije zadatak: "Napiši sastav o romanu", nastavnik može da traži da učenik na času brani sopstveno tumačenje jednog lika. Umesto gotovog seminarskog rada, student može da predstavi istraživačko pitanje, obrazloži izbor izvora, pokaže kako je proveravao tvrdnje i objasni zašto je prihvatio jedan argument, a odbacio drugi.
Umesto pitanja čiji se odgovor može jednostavno pronaći, nastavnik može postaviti problem koji zahteva poređenje, izbor, procenu, argumentaciju i primenu znanja u novoj situaciji.
Tako se težište obrazovanja premešta sa proizvoda na proces.
Veštačka inteligencija može da proizvede tekst. Učenik mora da pokaže da razume tekst.
Veštačka inteligencija može da ponudi rešenje matematičkog problema. Učenik mora da objasni postupak.
Veštačka inteligencija može da predloži tumačenje književnog dela. Učenik mora da pokaže gde u delu pronalazi dokaz za sopstveno tumačenje.
Veštačka inteligencija može da ponudi deset argumenata. Učenik mora da ume da proceni koji su od njih logički validni.
Reklo bi se da u tome leži nova vrednost obrazovanja.
Nastavnik postaje važniji
Paradoksalno, u vremenu u kojem mašina može da objašnjava, piše, računa i prevodi, značaj nastavnika može postati veći.
Nastavnik poznaje učenika. Poznaje njegov rečnik, sposobnosti, način zaključivanja, jake strane i teškoće. On može da uoči razliku između učenika koji je nešto zaista razumeo i učenika koji je dobio savršeno formulisan odgovor od mašine.
Učenik može doneti odlično napisan prikaz lektire. Ali nekoliko pitanja na času otkrivaju mnogo.
- Šta te je u tom delu najviše iznenadilo?
- Zašto misliš da je junak postupio upravo tako?
- Koji ti je detalj ostao u sećanju?
- Šta misliš o završetku?
- Da li bi ti postupio kao taj lik?
Učenik koji je delo pročitao ima sopstveno pamćenje teksta, asocijacije, utiske i mogućnost da uspostavlja veze. Učenik koji je dobio gotovu interpretaciju često ostaje bez te unutrašnje strukture.
Ista logika važi za matematiku.
Učenik može doneti savršeno rešen zadatak. Nastavnik može tražiti da isti postupak objasni na tabli, da reši sličan zadatak sa izmenjenim podacima ili da objasni zašto je određeni korak neophodan. Nekoliko minuta razgovora često daje pedagoški vredniju informaciju od bilo kog digitalnog detektora.
Time se težište nastavničkog rada pomera ka nečemu što je oduvek bilo suština dobrog obrazovanja: nastavnik procenjuje čoveka, a ne samo papir koji je čovek predao.
Estonija kao važan signal
U tom pogledu posebno je zanimljiv primer Estonije.
Estonija je u PISA 2022 istraživanju bila iznad OECD proseka u matematici, čitanju i prirodnim naukama. Prosečan rezultat estonskih učenika iznosio je 510 bodova iz matematike, 511 iz čitanja i 526 iz prirodnih nauka. U matematici je 85% učenika dostiglo najmanje nivo 2, u poređenju sa 69% na nivou OECD-a.
A upravo je ta zemlja ušla u jedan od najzanimljivijih obrazovnih eksperimenata savremenog doba.
Estonija je 2025. pokrenula program AI Leap, nacionalnu inicijativu koja veštačku inteligenciju uvodi u obrazovanje kroz pristup AI alatima, obuku nastavnika i razvoj učeničke AI pismenosti. U školskoj 2025/26. program je obuhvatio učenike desetog i jedanaestog razreda i njihove nastavnike, a planirano je dalje širenje na više nivoa obrazovanja.
Posebno je značajna sama filozofija programa. Estonski pristup polazi od ideje da učenici treba da nauče da misle sa veštačkom inteligencijom, a ne da veštačka inteligencija misli umesto njih. Program predviđa obuku nastavnika, AI pismenost učenika i praćenje uticaja tehnologije na proces učenja.
To je suštinski važan signal.
Zemlja sa izuzetno uspešnim obrazovnim sistemom mogla je da odgovori na AI tako što bi pokušala da je drži izvan škole. Odlučila je da je uvede u obrazovni sistem pod pedagoškim uslovima.
U tome se može prepoznati jedan od mogućih pravaca buduće škole.
Veštačka inteligencija kao predmet kritičkog obrazovanja
Prihvatanje AI kao realnosti, međutim, zahteva i ozbiljno obrazovanje o njoj.
Učenik mora da zna da AI može da pogreši. Mora da ume da proverava izvore, prepoznaje izmišljene podatke, procenjuje argumente i razlikuje uverljiv stil od istinitog sadržaja.
UNESCO upravo zato u svom okviru kompetencija za učenike predviđa četiri velike oblasti: čovek u središtu, etika veštačke inteligencije, tehnike i primene AI sistema i dizajn AI sistema. Kompetencije su organizovane kroz tri nivoa: razumevanje, primena i stvaranje.
To pokazuje da AI pismenost treba da postane deo opšte kulture obrazovanog čoveka.
Kao što je u prethodnoj generaciji bilo neophodno naučiti kako se koristi biblioteka, kako se pronalazi informacija u enciklopediji i kako se procenjuje verodostojnost izvora, danas je neophodno naučiti kako se postavlja dobro pitanje AI sistemu, kako se proverava njegov odgovor i kako se predlog pretvara u sopstveno znanje.
Veština budućnosti nadilazi sposobnost da se mašina natera da proizvede što više teksta.
Veština budućnosti je sposobnost čoveka da proceni šta je mašina proizvela.
Sve ovo zahteva promenu i u načinu ocenjivanja.
Klasični sistem često vrednuje konačni proizvod. Budući sistem moraće mnogo više da vrednuje proces: kako je učenik postavio pitanje, kako je došao do rešenja, koje je izvore koristio, kako je proveravao informacije, kako je promenio sopstveni stav i kako ume da objasni ono što je predao.
Time se dobija jedna zanimljiva situacija.
Što je AI sposobnija da proizvodi gotove odgovore, to će vrednost neposrednog razgovora nastavnika i učenika biti veća.
Što mašina bolje piše, to će biti važnije da učenik ume da govori o onome što je napisao.
Što mašina bolje rešava zadatke, to će biti važnije da učenik ume da pokaže kako razmišlja.
Što mašina bolje proizvodi informacije, to će biti važnije obrazovati čoveka koji ume da razlikuje informaciju od znanja.
Zato je to duboka promena koncepta škole.
Šta onda ostaje čoveku?
Ostaje ono što obrazovanje oduvek treba da razvija: rasuđivanje, mašta, intelektualna radoznalost, sposobnost postavljanja pitanja, moralni sud, osećaj odgovornosti, razumevanje drugog čoveka i sposobnost da se sopstveni stav brani argumentima.
Veštačka inteligencija može da proizvede ubedljiv tekst o slobodi. Ona sama nema životno iskustvo slobode.
Može da opiše tugu književnog junaka. Učenik može da oseti i razume ljudsku tugu.
Može da predloži argumente za i protiv nekog društvenog pitanja. Čovek mora da donese sud i preuzme odgovornost za njega.
Tu počinje vaspitanje.
Obrazovanje koje se svede na proizvodnju tačnih odgovora ulazi u sve teži položaj jer mašina takve odgovore proizvodi brže. Obrazovanje koje razvija čoveka sposobnog za rasuđivanje, odgovornost i samostalni sud dobija novi značaj.
Prava dilema budućnosti zato glasi drugačije od one koja se danas često postavlja.
Umesto: kako da izbacimo AI iz škole?
Pitanje je: kako da škola bude mesto u kojem čovek uči da upravlja tehnologijom, umesto da tehnologija upravlja njegovim učenjem?
Zabrana mobilnog telefona tokom časa može biti razumna. Zabrana ometanja nastave može biti neophodna. Ograničenje pristupa internetu u određenim obrazovnim situacijama može biti pedagoški opravdano.
Ali život učenika se nastavlja posle zvona.
Tamo ga čekaju internet, pametni telefon, generativna AI, digitalne biblioteke, video-predavanja, algoritmi, aplikacije i čitav svet informacija. Škola koja ga priprema za život mora računati na taj svet.
Zato je najveća greška savremenog obrazovanja u tome što bi moglo da pokuša da zaštiti stare oblike školskog rada umesto da izgradi nove.
Veštačka inteligencija će promeniti domaći zadatak.
Promeniće seminarski rad.
Način provere znanja, odnos prema memorisanju.
Promeniće ulogu nastavnika.
Promeniće čak i naše shvatanje toga šta znači biti obrazovan.
Ali jedna stvar ostaje i postaje važnija nego ikada:čovek mora da nauči da misli.
Upravo zato budućnost obrazovanja pripada školama koje će umeti da spoje dve stvari koje se danas često pogrešno postavljaju kao suprotnosti: najsavremeniju tehnologiju i najvišu vrednost ljudskog mišljenja.
Estonija je svojim programom AI Leap započela jedan od mogućih puteva. UNESCO već govori o potrebi za AI kompetencijama učenika i humanistički usmerenom upotrebom generativne AI u obrazovanju.
Pred obrazovnim sistemima sada stoji izbor.
Jedan put vodi ka sve većem broju zabrana, kontrola, detektora i pokušaja da se tehnologija zadrži izvan škole.
Drugi put vodi ka promeni pedagogije: ka zadacima koji zahtevaju mišljenje, razgovoru koji otkriva razumevanje, nastavniku koji poznaje učenika, ocenjivanju procesa, kritičkom čitanju AI odgovora i obrazovanju čoveka koji ume da koristi moćnu mašinu, a da joj ne prepusti sopstveni sud.
Budućnost će svakako biti digitalna.
Obrazovanje tu budućnost ne može da uspori niti da od nje pobegne.
Suštinsko pitanje je kako da se u njoj sačuva čovek.
Autor: Milan Stanković, profesor srpskog jezika i književnosti iz Bora
U galeriji ispod pogledajte i najlepše citate Duška Radovića o odrastanju:
BONUS VIDEO:
Izvor: Zelena učionica/Yumama