Na jednom roditeljskom portalu mama Mirjam Džin nedavno je ispričala priču o svojoj ćerki sa autizmom na koju je ponosna jer je u svojoj školi napravila korak zbog kog je učiteljica zaplakala. Ona je htela svima da pokaže da deca sa posebnim potrebama imaju drugačiji pristup, i da sve nas mogu da nauče važnim lekcijama iako ih društvo vrlo često gleda kao osobe sa hendikepom.
"Kao i svaka majka bila sam preplašena kada je moja beba krenula u prvi razred. Dok sam je oblačila u njenu košulju sa kravatom pitala sam se hoće li redovna škola biti pravo mesto za nju. Imala sam više razloga za zabrinutost dok je odlazila taj dan, a još uvek nije sama znala da se obuče niti da samostalno ode u toalet, dijagnostikovan joj je autizam i selektivni mutizam, i uprkos tome što je imala više godinu provedenih u vrtiću, ona je i dalje bila jedno od manje dece", započela je svoju priču mama, i dodala:
"Osim što ima svoje dijagnoze, moja predivna plavooka devojčica sestra je bliznakinja dečaku koji ima još veće potrebe. On ima tumore, teški autizam, probleme u ponašanju, zaostaje u razvoju i ne govori. Ona je sa svim tim morala živeti u tom krhkom ranom periodu od 5 godina. Kako će se nositi bez njega jer je njegova škola 22 kilometra dalje od njene? Kako će bilo ko znati da ispuni njene lične potrebe ako ona ne može da govori? Hoće li je njena teskobnost, ranjivost i malena veličina učiniti lakom metom napasnika? Hoće li joj stres kod kuće uzrokovati probleme sa učenjem? Brinula sam se. I pitala."
Međutim, prve nedelje škole nešto se promenilo. Devojčica je u školu išla u pratnji asistentkinje za nastavu koja je jedan dan došla i mami koja toliko brine ispričala kako je njena tiha, posebna i krhka devojčica zapravo promenila ceo razred, i to bez ijedne reči.
"Ispostavilo se da su u njenom razredu još dva učenika koja su jako tiha, ali iz drugih razloga - oni ne znaju engleski. Zbog lakšeg učenja moja ćerka je sedela sa tom decom da asistentkinja svima može da pomaže. Međutim, niko od učitelja nije pričao ruski i svi su još pokušavali da nađu najbolji način da pomognu toj grupi dece koji su zbog inkluzije stavljeni u redovan razred.
Učiteljica je držala lekciju, a deca su sedela na podu. Moja devojčica je sedela i pomno slušala, a onda se vratila na svoje mesto. Učenici su trebali da nacrtaju sliku i da napišu svoje ime na vrh papira. Dok su sva uzbuđena deca uzimala olovke i bojice, moja ćerka je samo sedela. Gledala je dok se asistentkinja mučila da pomogne učenicima koje nisu razumele šta se od njih traži", objašnjava majka.
Međutim, onda je njena ćerka koja je sve vreme slušala i gledala šta se oko nje dešava odlučila da ustane i bez ijedne reči pomogne asistentkinji, učiteljici i toj deci.
"Dok je drugo dete na trenutak odvuklo pažnju asistentkinje, Naomi je ustala sa svog mesta i otišla do ono dvoje dece. Uzela je držač vode sa sredine stola i stavila ga pored njih. Tiho je uzela svako dete za ruku i pokazala im njihovo ime, a onda im je pokazala i vrh papira. Tada je uzela bojicu i počela nežno da iscrtava njihov papir i da im na taj način pokaže šta druga deca rade i šta se od njih traži. Čekala je dok su deca upijala njene pokušaje da komunicira bez jezika, a onda su polako počeli da prepisuju svoje ime i da crtaju. Ona ih je pogledala i nasmešila se. I tek se tada vratila na svoje mesto i pokušala napisati svoje ime."
Ova scena oduševila je sve, učiteljica je nemo gledala a asistentkinja je zaplakala.
"Dete od kog to niko nije očekivao je uspelo sve da nauči lekciju tog dana. Dete sa dijagnozom poremećaja sa komunikacijom im je svima pokazalo kako zapravo treba da se komunicira. Ona i dalje ne zna ni jednu reč ruskog, ali život sa neverbalnim bratom sa brojnim potrebama naučio ju je nešto što je promenilo ceo njen razred bez ijedne reči: njoj ne treba reči da pomogne ljudima.
Još uvek se brinem, ali znam da u svemu sa čime živi, ona nekako uspeva da pretvori pepeo u lepotu. I ne mogu biti ponosnija na nju", zaključila je majka.
(Yumama)