- Članak navodi rečenice koje roditelji često izgovaraju nastavnicima, a koje otežavaju saradnju i stvaraju utisak da roditelji prebacuju odgovornost na školu.
- Posebno se izdvajaju poruke poput 'Moje dete to ne radi', 'Morate da mu promenite ocenu' i 'Ovo pravilo ne bi trebalo da važi za moje dete'.
Odnos roditelja i nastavnika trebalo bi da bude "partnerski" – i jedni i drugi žele najbolje za dete, samo svako iz svoje pozicije. Ipak, u praksi ta saradnja ne funkcioniše uvek idealno.
Neki roditelji se toliko uključe u školovanje deteta da nastavnicima počnu da objašnjavaju kako treba da rade svoj posao. Drugi se, pak, gotovo uopšte ne uključuju i sav teret vaspitanja prebacuju na prosvetne radnike.
Iako mnoge mame i tate imaju i više nego korektnu saradnju sa nastavnicima, u mnogim slučajevima ta saradnja zaškripi. Postoje i rečenice koje roditelji često izgovaraju s najboljom namerom, a koje mogu dodatno da otežaju saradnju.
1. "Moje dete je posebno"
Naravno da jeste. Svako dete je posebno, naročito svojim roditeljima. Ali u učionici se nalazi još 25 dece koja su jednako posebna svojim roditeljima. Kada roditelj insistira na tome da je njegovo dete neshvaćeni genije odeljenja, nastavnik to može da čuje kao: "Želim da mom detetu posvetite više pažnje nego ostalima."
Umesto toga, mnogo je korisnije razgovarati o konkretnim potrebama deteta i pitati nastavnika kako zajedno mogu da mu pomognu.
2. "Prošle godine je učiteljica to radila drugačije"
Verovatno jeste. A učiteljica pre nje verovatno je imala još drugačiji pristup.
Svaki nastavnik ima svoj stil rada, a sasvim je moguće da detetu jedan pristup više odgovara od drugog. Međutim, poređenje sa "onom nastavnicom iz petog razreda" neće pomoći ni detetu ni nastavniku.
3. "Moje dete to ne radi"
Svaki roditelj želi da veruje da kod kuće ima malo dete-anđela. Ali kada nastavnik ukaže na problematično ponašanje, a roditelj odbije da poveruje da je takvo ponašanje uopšte moguće, problem ne nestaje. Naprotiv – posledice može da oseti celo odeljenje, jer se vreme troši na rešavanje problema umesto na nastavu.
Važno je imati na umu da dete može da se ponaša potpuno drugačije kod kuće i u školi.
4. "Ne slažem se sa načinom na koji ovo radite"
Roditelj svakako ima pravo da postavi pitanje, zatraži objašnjenje i iznese svoje mišljenje. Ali učionica je prostor u kojem nastavnik ima odgovornost, baš kao što roditelj ima odgovornost za ono što se dešava kod kuće. Niko ne može u potpunosti da kontroliše prostor onog drugog.
Ono što mogu jeste da saslušaju jedno drugo i pronađu zajedničko rešenje.
5. "Ali moje dete je uvek bilo odlično u školi!"
Kada dete koje je godinama imalo dobre ocene odjednom počne da ima probleme sa učenjem, sasvim je prirodno da se roditelj zabrine. Problem nastaje kada je prva reakcija traženje krivca – a prst se najčešće odmah uperi u nastavnika.
Mnogo korisnije bilo bi da roditelj i nastavnik zajedno pokušaju da otkriju šta se promenilo. Nastavnik vidi dete u školi, roditelj kod kuće. Tek kada spoje te dve slike, mogu da dobiju potpuniju predstavu o tome šta se događa.
6. "Verovatno mu niste dobro objasnili"
Ovo je samo oštrija verzija prethodne rečenice. Ponekad nastavnik zaista može da objasni gradivo na način koji detetu ne odgovara. Ali mnogo češće postoje i drugi razlozi zbog kojih dete nešto ne razume – možda nije dovoljno pažljivo slušalo, nije vežbalo ili mu je gradivo jednostavno teško.
Nastavnik poznaje dete iz učionice, roditelj iz kuće. Nijedan od njih ne zna baš sve.
7. "Moje dete ne laže"
Ovo je naročito česta rečenica posle neke svađe ili incidenta u školi. Dvoje dece, dve potpuno različite verzije događaja – i dva roditelja koji veruju svom detetu.
Ali nastavnik koji je bio prisutan često ima mnogo potpuniju sliku onoga što se dogodilo. Zato pre poziva direktoru ili poruke napisane velikim slovima u roditeljskoj Viber grupi, možda vredi saslušati i njegovu verziju.
8. "Morate da mu promenite ocenu"
Loša ocena najčešće nije nikakva zavera protiv deteta. Mnogo je verovatnije da dete nije dovoljno naučilo ili nije razumelo gradivo. Umesto pregovaranja oko jednog dodatnog boda, roditelj i nastavnik mogu da naprave plan kako da dete sledeći put pokaže više znanja.
Cilj ne bi trebalo da bude samo bolja ocena, već da dete zaista savlada ono što mu je predstavljalo problem.
9. "Ne želim da sedi sa njim"
Neki roditelji žele da njihovo dete sedi pored najboljeg druga. Drugi bi radije da sedi pored odličnog učenika. A gotovo svi žele da bude što dalje od "onog koji ga ometa". Ipak, nastavnik najčešće ima razlog zbog kojeg je baš tako rasporedio mesta. Ako napravi izuzetak za jedno dete, vrlo brzo bi mogao da dobije još deset zahteva drugih roditelja.
10. "Nije trebalo tako da ga kaznite"
"Uvek me grdi" – možda je upravo tako dete doživelo situaciju sa nastavnikom. Ali dečja verzija događaja ponekad nije cela priča.
Pre nego što zaključite da je nastavnik nepravedno postupio, važno je čuti i drugu stranu. To ne znači da roditelj treba slepo da veruje nastavniku – već da pre donošenja zaključka treba da prikupi sve informacije.
11. "Ovo pravilo ne bi trebalo da važi za moje dete"
Možda je ovo jedna od najproblematičnijih poruka koju roditelj može poslati. Kada traži da se za njegovo dete napravi izuzetak od pravila koja važe za sve ostale, dete može da zaključi da su pravila tu da ih se pridržavaju drugi. A to je lekcija koja bi ga kasnije mogla da ga košta mnogo više od jedne loše ocene.
A šta je sa nastavnicima?
Naravno, odgovornost nije samo na roditeljima.
I nastavnici imaju svoje rečenice i postupke koji roditelje mogu da iznerviraju. Roditelj ima puno pravo da postavi pitanje, zatraži objašnjenje ili ukaže na stvarni problem. Ključna je, međutim, komunikacija.
Smiren razgovor uz pitanje: "Kako možemo zajedno da rešimo ovaj problem?" gotovo uvek će dati bolje rezultate od poruke napisane velikim slovima u grupi odeljenja u 11 uveče. Jer cilj i roditelja i nastavnika trebalo bi da bude isti – da detetu bude što bolje i da mu pomognu da napreduje.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
