- Nedostatak zajedničke igre sa roditeljima može kod dece smanjiti radoznalost, samopouzdanje i sposobnost da razumeju emocije.
- Takva deca kasnije mogu imati više teškoća u društvenim situacijama i u građenju poverenja u druge.
- Stručnjaci poručuju da nije potrebno mnogo - i deset minuta pune pažnje dnevno može mnogo da znači.
Roditeljima nije baš uvek zabavno da se, nakon napornog dana na poslu, igraju sa decom loptom, crtaju ili se pretvaraju da su zli vuk iz priče. Ipak, za decu je igra sa roditeljima jako važna - kroz igru oni uče, razvijaju samopouzdanje, povezuje se sa drugima i obrađuje emocije. Zato nedostatak zajedničke igre može ostaviti trag koji se vidi i kasnije u životu.
Naravno, nemoguće je da roditelj bude dostupan za igru u svakom trenutku, pored svih dnevnih obaveza koje ima. Ali ako zajedničke igre gotovo da nema, dete može propustiti važne prilike za razvoj određenih veština.
Stručnjaci otkrivaju kakve se osobine i ponašanja mogu razviti kod dece sa kojom se roditelji skoro nikada ne igraju.
1. Mogu postati manje radoznala i zainteresovana
Igra podstiče dečju maštu i kreativnost, ali i razvoj sposobnosti rešavanja problema. Dok se igraju, deca istražuju, postavljaju pitanja, smišljaju nova pravila i pokušavaju da shvate kako stvari funkcionišu.
Drugim rečima – kroz igru uče.
Radoznalost je važan pokretač učenja. Kada dete ima slobodu da istražuje i kada roditelj učestvuje u tome, ono dobija poruku da su pitanja, istraživanje i otkrivanje novih stvari poželjni. Ako takvih iskustava nema dovoljno, dete može postati pasivnije i manje zainteresovano za istraživanje sveta oko sebe.
A navika da se ne pita, ne istražuje i ne pokušava nešto novo može se zadržati i kasnije.
2. Mogu početi da sumnjaju u sebe
"Pogledaj šta sam uradio!" – koliko ste puta čuli ovu rečenicu od deteta?
Kada mališan sam složi slagalicu, napravi kulu od kockica ili smisli potpuno novu igru, on ne dobija samo zabavu. Dobija osećaj da nešto može sam. Upravo takvi mali uspesi grade samopouzdanje.
Kako navodi Kristina Pej, docentkinja na Univerzitetu države Juta, dok deca istražuju i savladavaju različite izazove, razvijaju nove veštine i sposobnosti, što doprinosi većem samopouzdanju i otpornosti.
Kada roditelj učestvuje u igri, ohrabruje dete i pokazuje interesovanje za ono što je napravilo ili smislilo, dete dobija važnu potvrdu: "Ono što radim je važno."
Bez dovoljno takvih iskustava, neka deca mogu postati nesigurna u sopstvene sposobnosti – a ta nesigurnost može da ih prati i kasnije u životu.
3. Mogu teže da razumeju i regulišu emocije
Igra je i način da dete obradi ono što oseća.
Kada se roditelj sa detetom smeje, šali, pravi grimase ili se zajedno "blesave", dete uči da odnos sa roditeljem može biti sigurno mesto za opuštanje i izražavanje emocija.
Ali igra može pomoći i kada dete prolazi kroz teške trenutke.
Ponekad dete ne ume da kaže: "Ljut/a sam", "Plašim se" ili "Ovo me je povredilo". Umesto toga, ono će možda kroz igru pokazati ono što ne ume da izgovori.
UNICEF ističe da igra deci može pružiti način da izraze ono sa čim se bore, čak i kada još nemaju dovoljno reči da objasne svoja osećanja.
Kroz igru deca takođe uče da izgube, da podnesu frustraciju, sačekaju svoj red, pregovaraju i ponovo pokušaju.
Sve su to važne lekcije o emocijama.
4. Mogu imati više problema u društvenim situacijama
"Hoćeš da se igraš sa mnom?" Jednostavno pitanje za odrasle, ali veliki korak za dete.
Kroz zajedničku igru deca uče kako da priđu drugima, dogovaraju se, dele, čekaju red, rešavaju nesuglasice i brane svoje granice.
Igra sa roditeljem predstavlja svojevrsnu prvu "vežbu" za odnose sa drugim ljudima.
Kasnije se te veštine koriste u vrtiću, školi, među prijateljima, a potom i na poslu i u partnerskim odnosima.
Dete koje nema dovoljno prilika da vežba ove veštine može teže da se snađe u društvenim situacijama. To ne znači da će svako takvo dete razviti socijalnu anksioznost, ali nedostatak iskustva može učiniti neke društvene situacije zahtevnijim.
5. Mogu teže da steknu poverenje u druge
Postoji još jedna važna stvar koju zajednička igra gradi – bliskost.
Kada roditelj sedne na pod i napravi prostor za dete, kada zajedno crtaju, slažu kockice ili se smeju nekoj gluposti, dete dobija poruku: "Važno mi je da budem sa tobom".
Takvi mali trenuci stvaraju osećaj sigurnosti i pripadanja. Igra tako postaje više od igre – ona je način povezivanja.
Ako je odnos roditelja i deteta uglavnom zasnovan na pravilima, obavezama, kritikama i disciplini, može nedostajati ona druga strana odnosa: spontanost, toplina i osećaj da je lepo jednostavno biti zajedno.
Zbog toga je važno da deca uz granice i pravila dobiju i dovoljno prostora za smeh, nežnost i zajedničku zabavu.
Dobra vest je da deci nije potreban roditelj koji će se igrati sa njima po ceo dan. Ne morate svakog dana da pravite spektakl, osmišljavate kreativne aktivnosti ili provodite sate na podu.
Nekada je dovoljno deset minuta potpune pažnje. Da sednete pored deteta i kažete: "Hajde da vidim šta si smislio." Da pustite njega da izmisli pravila. Da zajedno napravite smešnu priču. Da se jurite po dnevnoj sobi. Da se smejete nečemu što odraslima uopšte nije smešno.
Za dete su upravo ti mali trenuci često mnogo veći nego što mislimo.
Jer kada se dete igra sa roditeljem, ono ne dobija samo zabavu. Dobija priliku da uči, istražuje, gradi samopouzdanje i – što je možda najvažnije – oseti da je njegov svet važan osobi koju najviše voli.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
