Na igralištu, dečak ponosno stoji na vrhu penjalice, a njegova mama ispod ga prati pogledom spremna da priskoči ako zatreba. Zvuči poznato? Većina roditelja zna taj osećaj, želimo da naša deca budu hrabra i samostalna, ali nas je istovremeno strah da će pasti.
Novo istraživanje američkog C.S. Mott Children’s Hospitala otkriva da taj tihi sukob između podrške i straha i te kako utiče na način na koji se deca danas igraju i na ono što iz igre uče.
Istraživanje sprovedeno među roditeljima dece od jedne do pet godina pokazalo je da većina mališana (88%) svakodnevno trči, skače i penje se. Ali, sve manje njih učestvuje u maštovitoj igri (68%) ili u aktivnostima poput slaganja kockica (54%), koje podstiču kreativnost, koncentraciju i rešavanje problema.
Zabrinjava i podatak da se gotovo jedno od desetero dece na otvorenom igra samo jednom nedeljno ili čak i ređe. Umesto igre na vazduhu, mnogi roditelji priznaju da posežu za ekranima.
Gotovo 80% roditelja predškolaca i gotovo polovina roditelja mlađe dece dopušta mališanima da igraju igre na telefonu ili tabletu, najčešće dok su u autu ili obavljaju poslove. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da digitalna zabava, iako praktična, ne može da zameni slobodnu, samostalnu igru – posebno onu na otvorenom. Možda zvuči opasno, ali stručnjaci ističu da deci treba dopustiti da se igraju aktivnosti koje im se čine "pomalo rizičnim" – poput penjanja, ljuljanja ili istraživanja nepoznatog. Takve igre razvijaju samopouzdanje, upornost i osećaj kontrole.
Više od polovine roditelja u istraživanju (51%) smatra da je zdravo da deca preuzimaju male rizike tokom igre. Ali skoro isto toliko roditelja priznaje da ne može da odoli potrebi da "pazi svaki njihov korak". Naravno, zaštitnički instinkt je prirodan, ali, kako ističu stručnjaci, ako dete ne sme da isprobava granice, ne može ni da nauči da veruje svojim sposobnostima.
Ključ je u tome da budete blizu, ali ne previše: dostupni ako zatreba, ali dovoljno u pozadini da dete samo otkrije šta sve može.
Priroda je najbolja učionica
Igra na otvorenom ne gradi samo mišiće. Ona podstiče i razvoj vida, pažnje, pa čak i emocionalne ravnoteže. Čak i kratki trenuci na vazduhu poput skupljanja lišća, trčanja po travi ili igranja u pesku pomažu deci da razviju maštu i povezanost s prirodom.
"Igra ne mora da bude planirana ni skupa," podsećaju stručnjaci. "Najvažnije je da je vođena detetovom radoznalošću, a ne našim uputstvima".
Ako ste se danas već tri puta ulovili kako govorite "pazi!", niste sami. Ali, možda je upravo puštanje ono što našoj deci najviše treba. Kad im dopustimo da se popnu malo više, pokušaju sami i nauče iz svog iskustva, učimo ih nečemu važnijem od bilo koje lekcije - da mogu verovati sebi.
BONUS VIDEO:
(miss7mama.24sata.hr/Yumama/Nataša Zlatković)
