Većina dece ne seća se događaja iz prve dve do tri godine života, i to se obično naziva dečjom amnezijom. Ovo odsustvo pamćenja u ranom detinjstvu zbunjuje psihologe još od 19. veka.
Interesantno je da su deca u tom ranom uzrastu veoma aktivna, radoznala, motivisana, njihov razvoj se u tom periodu odvija veoma brzo, a ipak ne mogu da se sete gotovo ničega iz tog uzrasta - ne sećaju se ni prvih reči, koraka, ni prvog rođendana, a ni drugog...
Ipak, naučnici smatraju da umesto da patologizujemo normalan razvojni proces nazivajući ga (dečjom) amnezijom, možemo da promenimo perspektivu i razmišljamo o tome kao o početku pamćenja. Za mnoge od nas, lično pamćenje počinje da se između stvara između 24. i 36. meseca života. Ali, šta omogućava početak pamćenja? U pitanju je kombinacija nekoliko procesa.
1. Mozak u razvoju
Naš moždani korteks nastavlja da sazreva tokom prve dve godine života, a značajan rast neurona i povećana mijelinizacija dovode korteks u režim pamćenja. Konkretno, hipokampus, koji je ključan za formiranje sećanja, prolazi kroz značajan razvoj, ne samo kod ljudi već i kod drugih vrsta. Varijacija na ovu temu je da dodavanje neurona u korteksu i hipokampusu zamenjuje stare veze novim. Dakle, povećanje neurona zapravo remeti sećanja formirana rano u životu stvaranjem novih sinapsi koje zamenjuju postojeće veze.
U stvari, jedino vreme kada možemo da se setimo ranog detinjstva jeste tokom ranog detinjstva - pre neurogeneze. Deca od dve i po godine mogu lako da se sete događaja koji su se desili pre šest meseci, iako dve godine kasnije neće moći da se sete tih istih događaja.
2. Važnost pamćenja
Kada smo veoma mali, uopšte i ne razmišljamo o pamćenju, jednostavno živimo život, igramo se, istražujemo... Ali iz komunikacije sa odraslim ljudima oko nas, učimo da je pamćenje važno. Roditelji mogu da se prisećaju prošlih odmora ili da pitaju decu koje su poklone dobili za nedavni rođendan. Tek tada mališani postaju svesni da je pamćenje nešto što odrasli rade i nešto što treba vežbati i učiti.
3. Šta se pamti
Sećanje je usmereno na nove i značajne događaje u našim životima – traume, radosti, događaje koji nas uče lekcijama, prva iskustva. Ali kada smo veoma mali, još uvek nismo naučili šta je važno, a šta spada u rutinu. U stvari, kada mala deca opisuju događaj iz svoje neposredne prošlosti, ona prenose informacije koje bi njihovo starije ja smatralo svakodnevnim ili generičkim – i stoga nezapamtljivim. Dakle, kako mališani ne umeju da razdvoje važno od nevažnog, u njihovom pamćenju se se ističe, i samim tim se ništa ne ističe, piše psychologytoday.com.
4. Sticanje koncepta o sebi
Vrsta sećanja koja nedostaje našem ranom detinjstvu je autobiografsko sećanje – informacije o događajima koje se sećamo da smo proživeli. Međutim, kao veoma mala deca, još uvek nismo uspostavili autonomno ja, pa se ne sećamo svog prisustva tokom ovih događaja iz ranog detinjstva. Za to nam je potreban koncept o sebi.
Kako starimo i akumuliramo sećanja, stičemo bolji osećaj sebe, bolje upoznajemo sebe, što dovodi do razrađenijeg i jačeg autobiografskog pamćenja. Štaviše, sećanje ne utiče samo na naše "ja", već i naše "ja" utiče na ono čega se sećamo – jačanjem onih sećanja koja podržavaju naše koncepte o sebi.
5. Uklapanje sećanja u životni narativ
Kao odrasli, sećamo se svojih života kao niza perioda i prekretnica, uspostavljajući strukturu prisećanja koja olakšava sećanje. Ali pre nego što formiramo rudimentarni životni narativ, percipirani događaji teku u i iz našeg kognitivnog sistema bez mesta za skladištenje ili zadržavanje u sećanju.
Veoma mala deca obično nemaju životni narativ, ali kada prepoznaju neku prekretnicu, mogu da je se sete kasnije. Rođenjeamlađeg brata ili sestre, na primer, mališan se seća ranije nego bilo koje druge kategorije događaja, počevši već sa 24 meseca. Hospitalizacije se takođe mogu sećati od veoma ranog detinjstva, mnogo pre tri godine starosti.
6. Obrada informacija
Za proces obrade informacija važni su kodiranje, skladištenje i pronalaženje informacija. U ovom okviru, pamćenje funkcioniše samo kada su naši napori pronalaženja u skladu sa načinom na koji smo prvobitno kodirali informacije. Pošto ne možemo ponovo da stvorimo kontekst kodiranja iz detinjstva i ranog detinjstva jer signali pronalaženja informacija ne funkcionišu kada starimo.
7. Razvoj jezika razvija pamćenje
Veći deo našeg pamćenja je strukturisan i interpretiran jezikom odnosno govorom, tako da su sećanja stvorena pre nego što naučimo jezik organizovana drugačije i mnogo ih je teže pronaći. Početak pamćenja poklapa se sa početkom govora, što neke istraživače navodi na zaključak da nam je jezik potreban da bismo pamtili.
Drugi tvrde da, iako jezik svakako organizuje i podržava pamćenje, on nije neophodan za stvaranje i uspomene na dugotrajna sećanja. U stvari, davno zaboravljena sećanja mogu lako da se vratiti uz pomoć mirisa, igre svetlosti na licu osobe ili stare melodije, recimo.
BONUS VIDEO: