Dismorfofobija je mentalni poremećaj u kome osoba pati od negativnih misli o defektnosti sopstvenog tela. Ovaj nedostatak možda ne postoji ili možda neće biti primetan drugima, ali osoba krivi svoje poteškoće i neuspehe u životu, zbog ove telesne mane: „Nemam sreće, ljudi se loše ponašaju prema meni, loša sam u školi, niko ne želi da mi budu prijatelj samo zbog mog velikog ružnog nosa“.
Oko 1% ljudi pati od dismorfofobije po statistikama. A zapravo je ima mnogo u praksi. Postoji i ređi, ali sličan poremećaj – dismorfomanija, koju karakterišu obmane. To jest, osoba zaista vidi svoj nos kao veći nego što zaista jeste. Kako to da prepoznate kod deteta u pubertetu i šta da učinite, objašnjava Sergej Mihajlik, psiholog.
Kada primetite problem
Sklonost poremećajima prenosi se genetski, ali se dismorfofobija više formira pod uticajem društva. 60-70% osoba koje su bolovale od ovog poremećaja imale su na ovaj ili onaj način probleme u školi, vezane za fokusiranje na određene nedostatke svog tela: nedovoljnu ili prekomernu težinu ili druge fiziološke karakteristike.
Obično je najosetljiviji period za razmišljanje o sopstvenom telu adolescencija. Kod devojčica počinje malo ranije (od oko 11 godina), kod dečaka - od 12-13. godine.
Pošto su tinejdžeri uvek više fokusirani na svoj izgled, mnogi od njih imaju simptome dismorfofobije. Ali važno je razumeti da nezadovoljstvo sopstvenim telom nije jednako poremećaju. Poremećaj je uvek kompleks simptoma, a tinejdžeri često doživljavaju samo jednu stvar. Na primer, ne vole svoje prste. Takođe, kriza adolescencije podrazumeva potragu za sopstvenim identitetom: ko sam ja, na koga želim da ličim? Zato tinejdžeri imaju idole i veoma su oštri prema onima koji nisu poput njih.
Simptomi
Kada govorimo o simptomima na koje roditelji treba da obrate pažnju, prvo o čemu govorimo je strah i izbegavanje ogledala zbog nespremnosti da se suoči sa svojom manom, jer je ogledala ističu. Ovo se zove "sindrom ogledala". To može biti i nevoljnost da se izađe napolje tokom dana, izbegavanje javnih mesta i slikanje. Odbijanje nošenja odeće koja otkriva.
Može doći do preterane zaokupljenosti svojim izgledom, preispitivanja izgleda, negativnog poređenja sebe sa drugim ljudima, kritikovanja nečega u sebi. U praksi, na primer, devojka ne voli svoje uši i krije ih iza kose, a kada je imala drugačiju frizuru, mnogo se bunila. Simptom može biti i želja da se često menja izgled ili odeća, kao što je opsesivno menjanje odeće više puta u jednom danu. Tu su i snovi i želja da se drastično promeni izgled.
Takođe, ako postoje kompleksi oko izgleda i razmišljanja o samopovređivanju ili samoubilačkim mislima, to može biti i simptom dismorfofobije. Svaki od simptoma dismorfofobije ne znači ništa sam po sebi, i samo u kombinaciji sa drugima možemo govoriti o poremećaju.
Kako pomoći
Dismorfofobija, kao i drugi poremećaji, ne može se "prerasti". Ako su roditelji primetili kombinaciju simptoma i poremećaj pogoršava kvalitet života tinejdžera (na primer, izgled smtra toliko nepodnošljivim da neće da izađe iz kuće i komunicira sa ljudima), potrebno je da potražite pomoć.
Objasnite detetu zašto ste zabrinuti i zašto mislite da je korisno konsultovati specijaliste. (Samo ne u formatu „treba ti stručna pomoć, nešto nije u redu sa tobom“. Ovo treba izbegavati). I psihoterapeut i psiholog sa odgovarajućim obrazovanjem mogu dijagnostikovati i baviti se korekcijom poremećaja. Dobro je ako postoji podrška psihijatra.
Nakon korekcije, simptomi poremećaja mogu ostati: dete neće biti 100% zadovoljno sobom, ali skoro niko nije toliko nezadovoljan sobom da bi sebi naudio. Takođe nema garancije da više nikada neće doći do ponovnog rasplamsavanja. Tokom teškog stresa, simptomi poremećaja se mogu vratiti. Ali osoba će već imati plan akcije, neće biti tako teško kao prvi put.
Kako da komunicirate sa detetom
Roditeljima koji žive sa tinejdžerima sa dismorfofobijom, savet je da se ne fokusiraju na mane dečjeg tela, jer ono to dovoljno radi i samo. Takođe, ne treba ići protiv i negirati neke izjave (npr. dete kaže: „Imam grozne prste“, ne odgovarati „Imaš baš lepe. Šta izmišljaš?“). Prvo, neće vam verovati, a drugo, tako ćete obezvrediti problem deteta. Možete reći nešto poput: „Vidi, ljudi imaju različite prste. Tvoji su takvi, nisu loši, a ja mislim da su dobri. Sada ti se ne dopadaju, ali to su tvoji prsti“.
Generalno, briga i razumevanje u porodici smanjuju nivo stresa, a sa smanjenjem nivoa stresa, smanjuje se i sposobnost osobe da za svoj nedostatak okrivi činjenicu da nešto nije u redu u njegovom životu. Porodica koja pruža podršku pomaže detetu sa bilo kojim poremećajem da se oseća bezbedno.
BONUS VIDEO