Evo kako da uočite znake anksioznosti kod svoje dece i vodite razgovore da biste im olakšali brigu.
Najčešći problemi kod male dece su, po rečima roditelja, izbegavanje druženja i igranja sa drugom decom. Izbegavanje rođendana i zabava zbog prevelike gužve.
Kako znate da li dete samo ima loš dan ili je to znak stalne anksioznosti koju možda doživljava?
Jedna petina dece širom sveta ima simptome anksioznosti koji su "klinički ozbiljni" ili gori od onoga što se smatra normalnim, prema studiji iz 2021.
Prema rečima kliničkih psihologa simptomi anksioznosti često se teško uoče, ali što pre primetite prve znake možete potražiti stručnu pomoć.
Deca sa anksioznošću mogu početi da izbegavaju situacije koje izazivaju ovo stanje.
Kako prepoznati anksioznost kod dece?
Uobičajeni znaci opšte anksioznosti kod dece:
-Poteškoće u koncentraciji
-Problemi sa spavanjem, mokrenje u krevet ili loši snovi
-Gubljenje apetita
-Nedostatak samopouzdanja za isprobavanje novih stvari ili nesposobnost da se nose sa jednostavnim, svakodnevnim problemima
-Izbegavanje svakodnevnih aktivnosti, kao što su viđanje sa prijateljima ili izlazak u javnost ili školu
-Nemogućnost razgovora u nekim društvenim situacijama
Fizički simptomi su često korišćenje toaleta, plačljivost, glavobolja, vrtoglavica, znojenje, bolovi u stomaku, mučnina, grčevi, povraćanje, nervoza ili bolovi u telu (naročito ako se obično javljaju pre obrazovne ili društvene obaveze).
Kako razgovarati sa detetom
Ukoliko se uoči neki od navedenih simptoma, lekari preporučuju da je jako važno razgovarati sa detetom.
Deca su osetljiva i nisu svesna da takva vrsta ponašanja može biti ozbiljan problem. Ukoliko razgovarate sa detetom, ne treba ga "pritiskati", niti ga kriviti zbog takvog ponašanja, treba pristupiti jako nežno sa puno podrške.
Pitajte svoje dete kako je prošao određeni događaj, šta mu se dopalo u vezi sa njim, a šta je bilo teško.
Veoma mala deca možda neće moći da identifikuju određene strahove, a drugi problem je što često ne mogu da objasne rečima svoje stanje pa najčešće ćute i povlače se u sebe
Ovo bi moglo zvučati kao: "Nisam želeo da deca gledaju moj crtež" ili "Moj glas zaista zvuči smešno".
Ako je vaše dete iskreno o tome šta ga čini zabrinutim, izbegavajte da poništite iskustvo govoreći "Toga se ne treba plašiti" ili "Ne budi beba".
Takođe izbegavajte potvrđivanje strahova kao npr. "To zvuči tako zastrašujuće; Tako mi je žao što si to morao da prođeš" može učiniti da se dete oseća krhkijim.
Treba ga bodriti da se nosi sa svojim strahovima i da zna da nije sam da ima podršku onih koje voli.
"Upravljanje stresom je važan deo detinjstva", zaključili su psiholozi.
Pored razgovora sa detetom, kao dobar izvor informacija mogu biti vaspitači i učitelji. Oni kao osobe koje svakodnevno rade sa decom često mogu prepoznati probleme u ponašanju dece.
Ne treba izbegavati razgovor sa njima jer su oni često jako dobar izvor informacija.
Nastavnik vam može reći kako vaše dete komunicira sa vršnjacima i da li je i dalje tužno ili uznemireno nakon što ga odbacite u školu.
Kada brige i dalje traju i "ometaju detetovu sposobnost da radi stvari koje treba da urade da bi bila deca", prema rečima psihološkinje Rejčl Busman to je dobar trenutak da potražite dodatnu podršku.
Najbolja terapija
Najbolji tretman za anksiozne poremećaje je kognitivna bihejvioralna terapija koja uključuje određeni nivo terapije izloženosti, što može pomoći deci da se oslobode radeći stvari kojih se plaše, ukazala je Busman.
Pedijatar vašeg deteta može pomoći da se razlikuje ono što je tipično za uzrast/razvoj deteta i šta bi moglo biti razlog za zabrinutost.
Ukoliko se problem uoči na vreme, terapija ne mora nužno biti invazivna, kroz razgovore sa stručnim licima jako brzo se dete može usmeriti da prevaziđe sopstvene strahove i počne da uživa u detinjstvu sa drugom decom, zaključili su psiholozi.
(Yumama)