Ešli Tarn je majka dvoje dece i iz prve ruke zna kako nered tokom obroka može roditeljie da dovede do ivice ludila. Ali, kao dečja okupaciona terapeutkinja, specijalizovana za senzorna pitanja vezana za hranjenje i izbirljivost u ishrani, takođe zna da ima puno prednosti od puštanja dece da "neuredno" jedu nego da imaju "neuredne" odnosno neredovne obroke.
Puno mama odlaže puštanje svojih mališana da se sami hrane kako bi izbegle nered. Problem sa odlaganjem samostalnog hranjenja i ne dozvoljavanjem bebama da istražuju hranu rukama je taj što u nekim slučajevima može da dovede do ometanja normalnih obrazaca hranjenja i dugoročno može da doprinese selektivnijim obrascima ishrane. Mnogo je načina kako odloženo samostalno hranjenje može da ometa razvoj normalnog hranjenja i razvoj oralnih motoričkih sposobnosti (veštine koje pomažu da usta, jezik, usne i obrazi deluju koordinirano kako bi se sažvakala i gutala hrana).
Bebe uče kroz dodir
Možda bi bilo korisno da prvo saznate kako bebe uče o svetu oko sebe u prvoj godini života. Bebe su podstaknute svojim taktilnim osećajem i istražuju svet oko sebe svojim osećajem dodira. Dodiruju, osećaju i istražuju predmete koji su im nadohvat ruke i onda ih stavljaju u usta. To im pomaže da shvate više o svom okruženju. Upravo na vrhovima prstiju, usnama i jeziku nalazi se više senzornih receptora (ćelije koje šalju taktilne ili dodirne informacije u mozak da nam pomognu da shvatimo o čemu se radi i kakav je osećaj) nego u bilo kojoj drugoj regiji u čitavom ljudskom telu. Bebe uče o prihvatanju novih tekstura po vrlo specifičnom redosledu dodira: najpre rukama, a zatim usnama (proksimalno i distalno prihvatanje senzora). Bebama i deci treba omogućiti i dati im priliku da dodirnu, osete i pomirišu hranu kako bi odlučili hoće li da je probaju i ustima.
Bebe prirodno žude za autonomijom
Druga važna karakteristika beba, svojstvena i urođena, jeste ta što ih prirodno podstiče potreba i želja za autonomijom i nezavisnošću. Jednostavno rečeno: oni žele da otkriju kako stvari funkcionišu samostalno. Ovo može da objasni zašto su često prve reči deteta "ne", "ja" ili "moje". Svakako, neke su bebe pasivnije od drugih, ali u većini slučajeva deca žele da rade stvari za sebe. To je posebno važno tokom kritičnog perioda hranjenja. Važno je bebama omogućiti da same istražuju hranu kada su spremne i da ne zadiremo u ovaj urođeni nagon za samostalnošću hranjenja. Upravo samostalnost hranjenja može da postavi okvir za razvoj zdravog odnosa s hranom.
Nered pomaže u desenzibilizaciji taktilnog sistema
Prevelika zaštita i preterano čišćenje naučilo je decu kako nered nije u redu. Dete kojem nedostaju osnovna iskustva s teksturama na rukama i nikad nije bilo izloženo "neurednim" teksturama u prirodi može da postane preosetljivo na taktilne informacije (ta deca će plakati ili vrištati ako im se ruke ili lice isprlja ili će odbiti da hodaju po pesku ili travi).
Senzorno povezana dijagnoza je u porastu više nego ikad pre. Moramo da naučimo svoju djecu (i prekvalifikujemo se kao mame) da je nered u redu i vrlo presudan deo igre i dečjeg razvoja. Bebama i deci treba dozvoliti da se uprljaju i osete svoju hranu rukama jer ovaj važan deo senzorne igre podstiče toleranciju na širi izbor tekstura.
Samostalno hranjenje podstiče koordinaciju ruka-oko i fine motoričke sposobnosti
Poslednji, ali svakako ne najmanje važan razlog zbog kojeg nered tokom hranjenja koristi bebama je taj što pospešuje razvoj koordinacije ruka-oko i fine motoričke sposobnosti. Ove veštine ruku utiču na mnoge životne veštine. Nekoliko primera životnih veština koje zavise od koordinacije ruku-očiju su stvari poput odevanja, rukopisa, vezivanja pertli, upotrebe posuđa i sečenja.
BONUS VIDEO:
(miss7mama.24sata.hr/Yumama/Nataša Zlatković)
