Postporođajna psihoza, za koju studije pokazuju da pogađa nešto više od dve na svakih 1.000 majki, često počinje u prve dve nedelje nakon rođenja deteta, kako prenosi Gardijan. Ovo je ispovest žena koja se borila sa ovim stanjem.
“Kažu da je psihoza raskid sa stvarnošću – a nedugo nakon što se moj sin rodio, moj svet se slomio, razbio u niz vizija i zabluda. Za mene je bio koban četvrti dan, kada sam pronašla osip od pelena na svom sinu. Bila sam sigurna da će socijalna služba to nekako saznati i da sam već propala, da nisam savršena majka- doći će i uzeće mi ga.
Plašila sam se da će moje borbe za mentalno zdravlje kočiti mog sina ali počinjem da uviđam da bi baš mogla da mu pomogne. Znam to zato što sam, pre nego što sam postala majka, radila u Odeljenju za društvene usluge Novog Južnog Velsa, na liniji za pomoć za zaštitu dece, zatim kao pomoćni radnik na prvoj liniji i na kraju kao registrovani psiholog.
Znam to, jer sam uzimala bebe od njihovih majki. Vezivala sam ih u auto sedišta u državnim automobilima, odvozila ih nazad u kancelariju gde smo im u poslednjem trenutku tražili smeštaj za hraniteljstvo i sastavljali papirologiju za sud. Druge majke sam procenjivala kao deo svog posla. Posmatrala sam ih tokom poseta deci i davala preporuke o roditeljskoj odgovornosti.
A sada je na meni red da budem kažnjena. Red je da budem osuđena.
Nedeljama nakon što mi se sin rodio, kada neko pokuca na vrata, odmah bih se bacila licem na pod, uverena da socijalni radnici dolaze po njega. Napolju bežim od UV zraka za koje verujem da će nas oboje spržiti. Udovi me bole od umora. Potrebna mi je pomoć, a ipak je ne tražim. Ne tražim je jer se čini da se sve oko mene nose sa majčinstvom – a zar to ne bi trebalo da bude „najsrećniji period u tvom životu”? Ne tražim, jer se brinem da više nikada neću raditi kao psiholog. Ja ne tražim i ne tražim i ne tražim dok ne shvatim da sam zaboravila kako da ostanem živa.
I u bolnici, na psihijatrijskom odeljenju za majke i bebe, jedna od medicinskih sestara pita da li može da me snimi kako komuniciram sa Henrijem. To je standardni deo boravka u bolnici, navodi priručnik. Prilika za dobijanje povratnih informacija o razvoju veze između majke i njene bebe.
„Znam šta radiš“, pomislim u sebi dok medicinska sestra postavlja kameru. Znam da su moje roditeljstvo, moje veštine, moja sposobnost da budem „ranjiva“ i „osetljiva“ na proceni. Znam sve blage reči koje se koriste u bolničkom priručniku, znam da sam pod prismotrom.
Nabacila sam osmeh, usavršen godinama treniranja. Mogu da obavljam sve što majka treba i na komandu. Ali ja sam zatvorena – i čak i nakon boravka u bolnici, potrebne su mi godine da se oporavim.
Još uvek razmišljam o bebama koje smo davali na hraniteljsku brigu kao mladi radnici. Razmišljam o majkama čije su bebe uzete kada im je bilo tri-četiri meseca posle porođaja, neke čak i na rođenju, dok su još te žene krvarile i klecale. Razmišljam o svim preprekama kroz koje ih je odeljenje nateralo da prođu, o načinu na koji su reči „neuspeh u angažovanju“ bile oružje protiv njih.
Imam stida, imam krivicu i gađenja. Kako je moguće da nismo razumeli da je traženje od novopečenih majki da ispune ono što se činilo kao du su normalna očekivanja, zapravo previše- dok se oporavljaju od rađanja, prilagođavaju majčinstvu i suočavaju sa brojnim društvenim izazovima. Da ih to neminovno dovodi do neuspeha? Da će uzimanje njihovog deteta samo pogoršati postojeće probleme mentalnog zdravlja. Još uvek postoji toliko stigme i neznanja oko mentalnih bolesti majke.
Često razmišljam o ženi koju sam srela pored sebe u bolnici, koja je doživljavala ono što mi nazivamo „opsesivnim mislima“, povredila je svoje novorođenče. Studije su otkrile da između 70% i 100% novopečenih majki prijavljuje neželjene, nametljive misli o povredi bebe, pri čemu čak polovina svih novopečenih majki prijavljuje neželjene, nametljive misli o namernom povređivanju svog deteta - iako to nije povezano sa stvarnim povećanim rizikom za bebe. Razmišljam o mejlu koji sam dobila od druge majke mesecima nakon što smo otpušteni, u kojm kaže da ju je odeljenje pozvalo na sastanak. Pitala me je za savet. Koliko je dece oduzeto zato što ne razumemo prirodu ovih misli u perinatalnom periodu? Koliko je majki kažnjeno zbog pružanja ruke da bi se spasle?
Shvatila sam da je loše da radim kao psiholog. Napustila sam svoj posao na odeljenju nedugo nakon mog drugog prijema u bolnicu kada je moj sin imao 15 meseci. Ali posao me nikada nije napustio – a ono što sam naučila kao ranjiva majka, majka u vrtiću bolnice, sa druge strane kamere, promenilo je tok mog života i karijere.
Na mom novom poslu sada u Centru perinatalne izvrsnosti – Cope – često čujemo o ženama koje su previše uplašene da traže pomoć za uobičajena stanja kao što su perinatalna anksioznost i depresija iz straha od oduzimanja deteta, a kamoli za složenije mentalne bolesti kao što je postporođajna psihoza.
Dok su moji sopstveni strahovi od oduzimanja bebe bili zabluda – lažna uverenja kao deo psihotične bolesti – za mnoge žene (posebno za majke ugroženih grupa) oni su veoma stvarni i predstavljaju prepreku u traženju pomoći. Još uvek postoji toliko stigme i neznanja oko mentalnih bolesti majki, kao i nedostatak znanja u zajednici i među zdravstvenim radnicima kada je reč o tome kako najbolje podržati one kojima je potrebna nega i lečenje.
Jer evo šta znamo: mentalna bolest vas ne čini lošim ili nepodobnim roditeljem. To samo znači da vam je potrebna veća podrška tokom ove često teške tranzicije. Ugrožene žene ne bi trebalo da se plaše da govore o svojim mentalnim i emocionalnim mukama tokom trudnoće i posle bebe, iz straha od toga šta bi se moglo dogoditi njima i njihovim porodicama. Možemo i moramo bolje.”
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO