Mileva Arbutina je ceo radni vek provela kao patronažna sestra, a nedavno je objavila i knjigu za negu novorođenčeta. Kako je u praksi biti roditelj - odgovorila je na ovo pitanje i dala korisne savete za tek rođenu bebu, njenih prvih 40 dana života, gostujući u emisiji 150 minuta na Prvoj televiziji.
Kada beba dođe u porodicu, nekako se sve promeni, a poseta patronažne sestre je veoma važna. Kako izgraditi to poverenje između patronažne sestre i novih roditelja?
“Najbolja stvar koja nam se može desiti u životu je da postanemo roditelji. Kada naša sestra dobije bebu, brat dobije bebu, prijatelj dobije bebu, sve je to malo drugačije.. Ali kada dobijemo sopstvenu bebu, to je nešto sasvim drugo. Prvo što se dešava je da smo zbunjeni količinom ljubavi koja se rađa od trenutka kada se naša beba rodi. Mi i ne slutimo to, dok je beba u maminom stomaku. Dok čeka bebu, majka stalno razmišlja, najčešće razmišlja, kako da se dobro porodi. A onda, kada se rodi taj mali čovek, onda se sa njim rađa ta ljubav koja bukvalno zaslepljuje. Onda, od te velike ljubavi koja se desi i naravno onaj zaštitnički stav koji majka odmah doživljava u istom trenutku kada se ta slatka beba rodi, briga za bebu, sve postaje, čini mi se, nedovoljno rečeno. Sve je pod malim znakom pitanja. Da li je dobro? Zar nije dobro? Da li roditelji mogu malo bolje? Šta još mogu najbolje da uradim? I stalno nešto se preslišavamo, da li smo dovoljno dobri roditelji? Uvek kažem roditeljima, slušajte, samo najbolji roditelji se pitaju da li su dovoljno dobri. Stalno se pitaju. Drugima se to ne dešava. Svi smo mi različiti, naravno, i roditeljstvo doživljavamo na svoj način, i to je veoma različito. Samo najbolji roditelji su stalno nečim opterećeni. Da li smo dovoljno dobri i možemo li to poboljšati? S druge strane, pitanje je nestrpljenja, da li ćemo sve uraditi kako treba."
Volite da budete iskreni prema roditeljima, kažete da kada beba dođe na svet, onda se uzima najveći životni kredit ljubavi.
“Tako je. Roditeljima ću najčešće reći, sad kad ste dobili dete, uzimate najveći, zaista, doživotni kredit ljubavi, koji ćete uložiti, da biste ga kasnije vratili. I zaista će biti tako. Kada se ovi mali ljudi rode, oni su najsrećniji kada im roditelji daju svoje vreme i svoju ljubav. Kada to dobiju, to je najviše što mogu da dobiju u tom malom dobu. Ta ljubav je nešto nevidljivo, a to je bebi najpotrebnije. I sve je moguće. Beba sve oseća. To posebno važi za bebu ali i naravno za roditelje. A kada je ta ljubav uzajamna, treba je samo deliti, a ta ljubav samo raste, i treba je samo nadograditi.To je mnogo važno.”
Šta je najveća briga majki, a oko čega se najviše brinu očevi?
“Da, pa, majka se uvek pita - da li sam sve uradila kako treba? Da li ću imati dovoljno mleka za bebu? Aha, šta je sad ovo? Ovo još nije bilo. Sve je nekako pod znakom pitanja i nedovoljno rečeno. Koliko god da vam se danas čini divnim, uvek imamo nešto onako osluškujemo, očekujemo i nikad da se dovoljno opustimo da beskrajno uživamo, što je mnogo važno.
Verujte mi, taj odnos tih divnih tata i beba se značajno promenio u odnosu na period od nekoliko decenija iza nas. Ti tate, oni su predivni, toliko posvećeni. Verujte mi, čini mi se da kad bi mogli, stavili bi to malo biće u džep i nosili ga sa sobom. I onda je stalno gledanje, vidi ovo, vidi ono. Ja to kažem, roditelji to doživljavaju, zaista, kao živi bioskop. Sad je beba pomerila ručicu, sad mi se nasmejala. Naravno, svi znamo da je to lep refleksni osmeh, ali svima nam prija, iz razloga zato što nam malo razgali dušu, što nas obraduje imi to zaista doživimo kao da je zaista upućen nama. Dakle, svaki mali pokret, svaki mali zvuk, svaka promena, sve je doživljaj za roditelje. Što je, naravno, divno, za očekivati i jednostavno morate uživati u svakom trenutku. Kad bih nekad mogla da na kantar izmerim taj mamin angažman oko bebe, tatin kantar bi prevagnuo.”
Mame su u stalnom strahu da li imaju dovoljno mleka. Kada je dovoljno mleka?
“Dovoljno mleka je kada nam beba kaže da je dovoljno. Ne koliko mama misli, baka, tata ili ona količina koja je napisana na ambalaži adaptiranog mleka. Ja uvek kažem, hvala tim divnim ljudima koji su to napisali. Ali ja roditeljima odmah kažem, slušajte, vaša beba je apsolutna, njena mera je tu najvažnija, to na ambalaži je orijentaciona mera u kojoj mi uopšte ne moramo da se strogo uklapimo u gramaži i mililitraži. Beba treba da nam kaže da je dovoljno. A to je po pravilu, kada beba uzme dovoljno mleka, gutljaj, dva ili eventualno u prvim danima da se malo dohrani, koliko god to beba traži od nas. I kad se beba naručka, a to su najslađi mali ljudi, bebi je samo važno da joj damo samo onoliko koliko ona traži. Ona uopšte ne bira mleko. Dakle, za bebu je neophodno da količina bude dovoljna da napuni taj mali stomak, što bi jedan divan tata rekao - znaš, nisam nikad čuo da beba traži da beba traži mleka baš do čepa. Kada se taj mali stomak napuni mlekom, to bebu vodi u jedan miran, dobar, bezbrižan san, a onda kada je beba u tom divnom bezbrižnom snu, roditelji su mnogo opušteniji, što znači da smo sve dobro uradili. I roditelji tad mogu malo da se opuste - imamo vremena za druženje, da se mama odmori, odspava, oporavlja posle porođaja, jede na vreme, na vreme popije tečnost, da život ide dalje. To kažem jer je divno, postali smo roditelji, ali život ne može da stane. Dakle, život ide dalje, zaista, i sve to treba da se složi kao dobar mozaik. Dakle, kada beba zaspi, znači vi ste meni dali mleka dovoljno koliko ja tražim od vas, a beba nema apsolutno nikakvu drugu želju. Samo da joj dam mleka koliko beba traži, kad ono to traži. U stvari, beba je takva. Jer ako smo mi završili to hranjenjem kakvo god ono bili, mi mislimo da je bebi dosta, a beba ne spava, okreće glavu levo-desno, ruke su joj vredne, otvara usta kao ptičica, traži mleko po celom svetu. Beba nam odmah daje signale pa izvinite, ovde pa nije sve u redu vi mi niste dali dovoljno mleka. Roditelji treba da prate svoju bebu, tako oni nikada neće pogrešiti i to je zaista individualno. Kao i mi, naravno, veliki ljudi, svi smo različiti, to je normalno i ti mali ljudi, najmanji, svi su različiti, svako je sa svojim nijansama, sa svojim potrebama. Samo treba da pratimo našu bebu. Nikada nećemo pogrešiti.
Bebe, nismo mi to ranije znali, imaju taj takozvani govor tela. On će nam nadomestiti taj naš nedostatak verbalne komunikacije, tako da nam dete govori šta želi. Ali zato beba ima taj govor tela, koji je uvek isti za istu stvar. A mi brzo, kad pratimo tu našu bebu, a pratimo je koliko god možemo, ne skidamo pogled sa bebe, pa verujte, ponekad se plašimo da zaspimo. Pa šta ako zaspim, hoće li beba malo bljucnuti, pa možda neću da čujem i tu roditelji malo počnu da se opterećuju, ne mogu da se opuste, naravno na početku dolazi polako, izkristališe se to iz dana u dan, roditelji se polako opuštaju. Veoma nam je važno da pratimo tu svoju bebu i nikada nećemo pogrešiti."
Od čega zavisi kada će beba prespavati celu noć?
"Mnogo je važno da pratimo našu bebu, a najveći broj beba od oko 2 meseca, bilo malo ranije ili kasnije, počinje dobro da spavaju celu noć. To je 6, 7, 8, 9 sati i mi se tad naspavamo mnogo više nego pre nego što smo dobili bebu, jer pre nego što smo dobili bebu imali smo druge stvari koje su nam odvlačile vreme, našu pažnju i naša interesovanje, a mi sada gledamo samo tu našu bebu. Pa bi bilo jako važno da ako beba već ima 3 ili 4 meseca i nije prestala da uzima mleko noću, mi, roditelji, treba da je odvikavamo, na sledeći način. Taj način je vrlo jednostavan, vrlo lak. Sve treba da se odigra u bebinom polusnu.
Pre nego što se beba razbudi, ona nam daje nagoveštaje njenog raubuđivanja. Ona počinje da se meškolji, pa postaje intenzivnije. Nama je važno da uočimo te prve znake bebinog razbuđivanja i da odmah reagujemo dok bebu nežno podignemo sa dušeka na kome spava, 10-20 cm, i takođe je nežno spustimo u krevetić gde spava, a ne skroz da je uzmemo, jer beba bi se probudila. Kada stavimo bebu u krevetić lagano je tapkamo po guzi, ne palimo svetlo, ništa ne govorimo. To tapkanje po guzi ti mali ljudi doživljavaju kao veliku podršku. I naravno, sada pratimo bebu. Ako je beba polako, sve se manje meškolji, vidimo sve manje pokreće, to znači beba će zaspati. Mi nastavljamo da lupkamo po guzi dok ne vidimo da je beba zaspala. Ali kada pratimo bebu dalje, vidimo da se beba ne sprema da zaspi, već se razbuđuje. Važno je da ne dozvolimo bebi da se probudi. Uzimamo bebu nežno u naše naručje i stavljamo obraz na obraz, na grudi i nastavljamo tapkanje po guzi i pružamo podršku. Po pravilu, beba vrlo brzo zaspi. Vidimo da je beba zaspala, vraćamo je u krevetac i idemo i mi da spavamo.
Važan detalj je da ako se beba razbudi, treba da joj damo mleko. Apsolutno ne treba inatiti se s bebom. Jer oni su ti mali, slatki ljudi koji još nisu naučili šta je dobro, šta nije, šta je lepo, šta je pristojno. Beba bi bila u stanju, verujte mi, pola zgrade da podigne na noge. Ona zna zašto se probudila i verujte mi od toga ne odustaje. Ovde treba da date mleko, ali za sledeće, eventualno, buđenje i dojenje treba biti malo brži. I verujte mi, za 2, 3, 4 dana mi, po pravilu, na ovaj način, vrlo jednostavno, skrenemo bebu sa noćnog uzimanja mleka, koje bi zaista trebalo da prestane za 3 ili 4 meseca. Jer ti organi za varenje pa moraju malo noću da se odmore, treba da se odmore noću je previše teško za bebu, kada je velika i nema potrebe za tim noćnim hranjenjem, to uzimanje dodatnog mleka."
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO
BONUS VIDEO