'Beba plače, ja plačem, četiri sata čekamo na nogama': Mamino teško iskustvo sa porođaja u 'Narodnom Frontu'

Druga trudnoća svaki nalaz uredan, doba korone, termin 30. 03.2020. Dolazim već 7 dana na ctg, svaki put je bio moj doktor kod kog sam vodila trudnoću celih devet meseci. Jedan dan je bio odsutan u bolnici, pa me je prebacio kod svog "dobrog kolege".

Ulazim u porodilište 7 cm otvorena, ležem na sto, pregleda me moj doktor, pa jos jedna doktorka, pa je došao i student što je bio sa doktorom koji je tvrdio da nisam spremna. Kako sam njega videla da kreće da me pregleda, počela sam da se derem da bi izasao jer je počeo da me vređa - kako sam mogla da dođem da se porađam, a nije mi vreme. ON ZNA!

Dolazi moj doktor, izvede studenta i kaže mu da ne dolazi kod mene. Doktor me smiri i pregleda me ponovo, isprazni bešiku i kaže nećeš ti još. Samo što je izašao i rekao da ide da obiđe pacijente na odeljenju, ja osećam da kreće, vrati se on, stiže babica i moj bebac izlazi. Dečak, 2 850 g, 50 cm dugačak, odmah su mi ga dali i bio je svih narednih dana kod mene.

Odvoze me u sobu, govore mi kada je kontrolni pregled i kažu: "Vi ćete kuci odmah posle pregleda". Ja srećna jer jedva čekam da vidim stariju ćerkicu, sve super, odlazim na pregled, nalaz uredan, dolazi sestra i govori: "Spremajte se brzo, idete kući, zovite supruga, neka bude tu do 11 h". Ja sva srećna zovem njega, on kreće, javlja da je stigao. Čujem u sobi pored kod sestara pominje se moje prezime, i očekujem da će neko doći po nas. Ulaze čistačice, sređuju sobu, izbacuju me iz kreveta sa bebom na hodnik, stojim uz zid da se ne srušim, već 4 sata na nogama, a niko ne dolazi po nas. Odlazim u glavnu sobu i tražim glavnu sestru da vidim šta se desava, dajem joj svoja dokumenta. Ona pogleda, imam otpusnu listu, ali je doktorka zaboravila da se potpiše i govori mi da bez potpisa ne mogu nigde.

Tu počinjem da ludim, da se derem, zovem svog doktora, on otišao kući, ludnica. Vratim se u sobu, sednem i dolaze još dve zene kojima su isto uradili. 

Beba plače, ja plačem, zovem supruga da se vrati kući, a prešao je 70 km da bi došao po nas, i nazad se vraća opet sam. Ostajemo još jedan dan u bolnici, uzimam bebu da je podojim, dete plače i dalje. Pokušam da iscedim da vidim da li imam mleka, NI KAP. Molim da dođu da ga nahrane dok mi mleko ne nadođe, ali neće niko, jer je prošlo vreme hranjenja. Ostajem sama, pada mrak, jedva čekam da zaspimo i što pre samo da odemo odatle. 

DAN OTPUSTA

4 sata čekamo, sve zene na nogama, da izađemo jer na otpustu radi samo jedna zena.

Izađemo iz bolnice, stižemo kući, nemam mleka, suprug odlazi po formulu, dete vrišti, ne znam šta ću sa njim. Nahranimo ga i prestane da plače. Hvala bogu što smo dobro i što nam se ništa nije drugo desilo, sem što sam ja ostala bez mleka zbog njih i njihove bahatosti. 

Ovo je moje iskustvo iz toliko hvaljene klinike. Da se zapamti GAK NARODNI FRONT.

I želim samo da poželim svim ženama sreću i da im se nikad ne zadesi tim lekara i sestara koji se meni zadesio. Nemojte se plasiti i nemojte misliti da ćete isto proći kao ja, možda je to moja sudbina bila, ko zna, ali mame, samo hrabro!

Puno pozdrava vam šalje mama Dragana i već veliki dečko NIKOLAJ.

Pročitajte i...