Bojim se porođaja.

Ovo je možda očigledna izjava. Svaka žena je nervozna zbog rođenja ljudskog bića, i razmišlja o bolu i mogućoj operaciji. 

Ali moj strah nije vezan samo za leptiriće u stomaku. Moj strah je stvaran. Strah koji mi ne da da zaspim, zbog kojeg imam napade panike, koji obuzima moje telo i tera me na povraćanje, drhtanje i delirijum.

To je zato što je moj strah baziran na predporođajnoj traumi, čije ćemo rezultate moje dete i ja nositi do kraja života.

Pogledajte i Bolno iskustvo majke Dragane: Kada sam videla otpusnu listu iz GAK-a, umrla sam

Moj prvi porođaj je bio rutinski. Da, završila sam na carskom rezu zato što beba nije mogla da izađe, ali sve je išlo glatko. Imala sam fenomenalnog doktora, koji je bio ubedljiv, efikasan i ekspert u onome što radi. Od trenutka kada sam primljena u bolnicu do momenta kada su me odvezli u sobu nakon operacije, sve je bilo školski. Beba je bila u redu, ja sam bila u redu i naša nova, savršena mala porodica je bila dobro.

Moj drugi porođaj? Nije mogao proći suprotnije. 

Preselili smo se u drugu državu, što je značilo da sam našla drugu kliniku koja će pratiti moj porođaj. Ispočetka je sve izgledalo dobro, ali na kraju nije baš tako bilo.

Pogledajte i Bolno iskustvo: Da li bi nakon ovakvog porođaja trebalo da rodim još jedno dete?

Doktori i medicinsko osoblje u novoj klinici ignorisali su moje stalne brige i posete - moje žalbe o nenormalnom bolu u karlici i neobičnim grčevima, moje brige o visokom krvnom pritisku, i o mojim preranim trudovima - karakterišući ih kao "normalne" i prepisujući mi intravenozne lekove kako bi ih zaustavili, bez ikakve provere ili ultrazvuka kojim bi proverili dobrobit moje bebe.

PageBreak

Foto: Shutterstock

Najgore od svega?

Kada sam otišla u regularnu posetu dan ranije, opet sam tokom noći imala trudove, bol je postao nepodnošljiv, ali rekli su mi da to što trpim nije ništa, te kako beba neće uskoro doći. Savetovali su mi da odem kući, popijem vodu i odmaram i da će se sve rešiti samo od sebe.

Pogledajte i 

Kad su trudovi opet počeli, ovog puta snažniji i bolniji, razmišljala sam da li da pozovem doktora ili odem u bolnicu. Ipak, za svaku brigu sa kojom sam im došla oni su rekli da nije ništa. Međutim, na nagovor mame i muža otišla sam i ono što se kasnije dešavalo je zauvek promenilo moj pogled na porođaj. 

Ne samo da mi je rezident koji je trebalo da se brine o meni rekao da je moj stav kriv za to što sam iskusila, već je doktorka sa klinike, koja je bila dežurna - doktorka koja je u klinici bila svega nekoliko kratkih nedelja, koja mi je dan pre toga rekla da je sve u mojoj glavi - trebalo da obavi moj hitan carski rez. 

Pogledala sam u majku i u suzama rekla "Ne želim da me ona operiše. Ne verujem joj". Mama, i njen pogled pun očaja i bespomoći, su mi rekli da nemam izbora. Krenula sam na najgoru hiruršku noćnu moru koju sam mogla da zamislim. 

Obećani su mi lekovi protiv bolova, međutim nisam ih dobila, dali su mi spinalnu anesteziju koja nije radila - trebao mi je svaki gram ubeđivanja da to dokažem hirurškom timu pre nego što su me otvorili. Pritisak mi je neverovatnom brzinom padao tokom operacije i bila sam u životnoj opasnosti, nisam mogla da udahnem više od slamčice vazduha u pluća zbog pritiska na torzo dok su doktori pokušavali da izvade bebu (kasnije sam saznala da je to rezultat doktorkinog neiskustva kada je u pitanju vađenje bebe iz materice (beba se nakon reza mora brzo izvaditi jer se mišići stegnu kako bi je zadržali unutra).

Pogledajte i Iskustvo sa porođaja: Zahvaljujući lekaru, moja Jovana je rođena kao carica!

Kada sam konačno, uz pomoć vakuma, donela na svet dečaka, bio je plav i beživotan. Kasnije smo saznali da je prestao da diše, a to je bio rezultat udara koji je imao oko tri nedelje pre rođenja. I kada sam se žalila na neverovatan bol koji nijedan lek koji su mi dali posle operacije nije mogao da ublaži, ignorisali su me, kao i činjenicu da na moje telo ne deluju tradiconalni lekovi protiv bolova.

Bila sam modra, slomljena i bukvalno umirala od fizičkog i emotivnog bola, dok se moja beba jedva držala u životu na intenzivnoj. I sve ovo, u kombinaciji sa invaliditetom i doživotnim terapijama i medicinskom brigom koju moj sin mora da proživi, su horor scene koje mi se stalno vrte u glavi - scene koje su me, kada sam neočekivano ostala trudna treći put, slale u emotivni i psihički disbalans.

Tako da, DA, bojim se porođaja. Bojim se da će me ignorisati, da ću umreti na operacionom stolu, i da će moje beba patiti zbog nekvalifikovanog i bezosećajnog medicinskog osoblja.

I znam da nisam sama.

Pogledajte i Bolno iskustvo: Molila sam Boga da dete bude zdravo, ali sam znala da ću ga voleti ma šta da bude

Moja priča je jedinstvena i retka. Većina porođaja protekne lagano. Čak i rođenje mog trećeg sina, ono zbog kojeg sam devet meseci provela u aksioznoj histeriji, je prošlo bez problema. Ali to ne čini da se išta manje bojim porođaja. I ovaj strah je stvaran za mnoge žene, uključujući i mene.

Svim ženama koje imaju isti strah dajem ovaj savet - slušajte svoje sce. Majčinka intuicija je sve osim glupa. Poveravajte se prijateljima i porodici, čak i psihologu ako je potrebno. Nađite medicinski tim sa kojim vam je prijatno. Setite se da treba razmišljati pozitivno. Šanse da se vaši strahovi ostvare su veoma mali, ali to ne znači da su oni manje validni i beznačajni.

I najbitnije, ne zaboravite da ste važne. Da su vaše bebe važne. I vaša osećanja, kakva god bila, su važna.

Autorka teksta: Lola Lolita

Izvor: Scarymommy

*Najnovije vesti, rezultate medicinskih istraživanja i savete stručnjaka na temu roditeljstva, zdravlja i lepote možete pratiti na našoj Fejsbuk stranici -YuMama