Poznato je da deca tokom puberteta pod uticajem hormonalnih promena u organizmu, čine razne nepromišljene stvari koje ih mogu dovesti u životnu ili zakonsku opasnost. Buđenje ličnosti i želje za osamostaljivanjem mogu dobiti svoj preterani oblik. Javlja se želja, planiranje ili pokušaj odlaska od kuće radi slobode života sa prijateljima, partnerom u koga je zaljubljen/na, ali koje za pozadinu mogu imati i neke opasnije stvari kao što je učešće u životu neke verske organizacije ili sekte, krađama, narkomaniji i pripadanje drugim grupama sa antisocijalnim aktivnostima.

Kada deca beže od kuće?

Kakve god probleme imali u odgajanju svoje dece ne postoji osećaj koji se može meriti sa težinom brige kada dete pobegne od kuće. Roditelj je preplašen, zbunjen, očajan i često pod osećajem krivice, a naročito kada se to prvi put desi. Najčešće tom događaju prethodi akutni ili hronični doživljaj neshvaćenosti i nedostatka sigurnosti u svojoj prodici, koji je vrlo subjektivan u ovom dobu. Iz ugla roditelja to uopšte ne mora izgledati tako i oni mogu misliti da su preduzeli sve što je u njihovoj moći da detetu obezbede normalan život.

Krivi su hormoniGlavni uzrok za “nepoželjno” ponašanje tinejdžera jesu fiziološke i telesne promene kroz koje oni prolaze u ovom dobu koje deluju i na psihu, pa se kod njih pojačava kritičnost, negativan stav prema svemu što je bilo uobičajeno u detinjstvu, pomaljaju se nova interesovanja, obrisi njihovih novih crta ličnosti i nagoni koje nije lako kontrolisati u tom dobu, kao i pojačana potreba za osamostaljivanjem i osvajanjem lične slobode.

Problem je vrlo kompleksan.

Ionako teško razvojno doba dece ovog uzrasta i težak zadatak roditeljstva dodatno je iskomplikovan teškim materijalno-finansijskim uslovima porodice, narušenim društvenim vrednostima koja nagrađuju one oblike ponašanja koja su štetna za razvoj dece. Deca postaju svesnija materijalnih vrednosti u ovom dobu i šire slike sveta u kome postoji model "lakog sticanja novca", popularnosti i komfora. Ipak njihovo shvatanje je prilično površno i kratkoročno i ne omogućava dugoročno sagledavanje posledica svojih izbora. Uprkos tome, jedini način da se roditelji nose sa ovim problemom je na relaciji odnosa sa svojim detetom i uključivanjem drugih osoba iz bliskog okruženja koje mogu biti od pomoći u ovoj situaciji.

Koji su konkretni povodi za napuštanje roditeljskog doma?

Bežanje dece od kuće simbolizuje različite svari i uvek je neka vrsta poruke koju oni šalju svojim roditeljima, kao na primer:

- Bežanje kao osveta i bes za pritiske i agresivnost tokom vaspitanja u detinjstvu

- Bežanje zbog straha od kazne i kažnjavanja za loše ocene, neposlušnost i slično

- Bežanje kao napuštanje nelagode i tenzije uzrokovane lošim odnosima u porodici

- Bežanje kao poziv u pomoć za rešavanje njegovih ličnih problema (upletenost u loše društvo, pritisci od vršnjaka, posramljivanje od vršnjaka, ljubavni problemi i slično)

- Bežanje kao pritisak za promenu ponašanja roditelja i porodičnih odnosa (alkoholizam, svađe, i drugi poremećaji ponašanja roditelja)

- Bežanje kao borba za svoja prava kada su roditeji strogi i restriktivni i nemaju razumevanja za potrebe tinejdžera

- Bežanje zbog nedostatka emocionalne sigunosti u porodici, ka grupi, rođacima, porodici osobe gde se zaljubio ili zaljubila, zbog postizanja veće slobode i emotivne podrške i osećanja prhvaćenosti i zaštićenosti

- Bežanje kao netolerancija na zabrane i ograničenja, kod dece koja teško podnose frustracije, autoritete, postavljanje granica ili pravila.

Razlozi bežanja od kuće iz ugla tinejdžera su vrlo raznovrsni, pa će vam oni tako reći da ih roditelji smaraju zabranama, ispitivanjima, nepoverenjem, da ih ne razumeju, da im smetaju roditeljske svađe, pretnje, tuče, atmosfera u kući, nestašica para, sve u svemu bučno agresivno okruženje, kao i nepoverenje prema njima, te će povremenim bežanjem sebi olakšati psihološku tenziju, a roditelje "naučiti pameti".

Uloga očeva u tinejdžerskom uzrastuOčevi imaju mnogo veću ulogu nego što su neki konzervativniji očevi spremni da prihvate. Kulturološki stereotip u našoj kulturi je da je majka okosnica razvoja, što je tačno donekle, ali se u ovom dobu pojačava značaj odnosa sa ocem ili nekom drugom muškom osobom (deda, ujak, brat, rođak, očuh...), koja je zamena za oca, a koji za dete simbolizuje spoljni svet i zaštitu u spoljnom svetu. Moglo bi se reći da je u ovom dobu izgradnja odnosa sa ocem, njegova snaga i stavovi, prisutnost u problemima deteta jako važna, ako ne i presudna, o čemu se jako malo zna i jako malo govori.

Mogu vam reći da im se ne sviđaju njihovi roditelji kao ljudi, odnosi među roditeljima, sistem vrednosti u kojem ih vaspitavaju i slično, što je sve posledica njihove narastajuće kritičnosti kao komponente mentalnog i intelektuanog sazrevanja.

Postoji i drugi modalitet uzroka bežanja, a to su oni tinejdžeri koji su navikli da uvek sve dobijaju i kada se njihove želje i zahtevi u ovom dobu dovode u pitanje, oni postaju netolerantni prema svojim roditeljima.

Sa druge strane, rano ostvarivanje ljubavi i zanesenost zaljubljivanjem dovode do toga da se dete, gotovo prećutno, "emotivno preseli" u dom izabranika srca svog, a da svoj počne doživljavati kao stran, jer se oseća više voljenim u novom domu koji više pogoduje njegovim vrednostima i ciljevima. Neki to rešavaju tako što provode vreme i spavaju kod drugova, drugarica i slično, svakako negde gde će se osećati bolje i zaštićenije.

Ljubavni problemi su jedan od velikih razloga uznemirenosti u tom dobu i neuzvraćena ljubav od simpatije, udruženo sa nerazumevanjem u porodici, je često razlog da se osećaju odbačeno i da žele da napuste dom.

Zbog čega nastaju konflikti između tinejdžera i roditelja?

Tinejdžeri često imaju problem da razumeju sebe i formulišu stvarni uzrok svojih teških osećanja, a unutrašnja teskoba i sukobi manifestuju se konfliktima sa roditeljima, svađama, netrpeljivošću, pa i napuštanjem kuće. Nemogućnost da ostvare neki svoj cilj do koga im je jako stalo kao što je osvajanje voljene osobe, prihvaćenost ili liderska pozicija u vršnjačkoj grupi, postizanje školskog uspeha, popularnost, telesni izled, garderoba, primedbe vršanjaka i slično, stvaraju kod njih osećaj depresivnosti, besa ili drugog nelagodnog osećanja koje razrešavaju kroz sukobe sa roditeljima, alkohol, drogu, krađe, agresivno ponašanje na ulici, pa i bežanje od kuće.

Ovo je jako teško razdoblje i za dete i za roditelje i mnogi roditelji u tom periodu se odlučuju da svoje poslovne i druge obaveze stave u drugi plan kako bi bili više u toku sa razvojem svoje dece. U ovom periodu deca imaju potrebu da budu odrasli kada donose odluke i da se pred društvom predstavljaju kao da uživaju status odraslog, punopravnog člana kod svojih roditelja. Sa druge strane, kada ih treba opskrbiti i podneti odgovornost za svoje izbore, ponašaju se kao deca.

U tom dobu oni nemaju mogućnost da sagledaju posledice svojih aktivnosti, a nova ličnost, nagoni i priroda su vrlo probuđeni. Pubertet je razvojno doba kada roditelji moraju da opraštaju i tolerišu različite ispade i nekontrolisane postupke svojoj deci u mnogo većoj meri nego što su mnogi roditelji spremni da prihvate. To je doba kada im ne možete direktno naređivati već ih više savetovati i usmeravati. Nije lako voleti svoje dete kada se ponaša manipulativno, neposlušno, zlo, laže da bi izašlo sa društvom i kad mu nije dozvoljeno, da bi sakrilo svoje bežanje iz škole i slične stvari, ali je to izazov koji ćete lakše prevladati ako priznate sebi da smo svi ponekad takvi ili smo bili u mladosti kada nam je jako stalo do nečega, da strpljenje i upornost i vera da je to sve prolazno jako pomažu u izdžavanju ovog teškog roditeljskog zadatka.

Kada su u pitanju porodični odnosi i ponašanje roditelja, kao uzrok bežanja od kuće deca zapravo pokušavaju da "nauče roditelje pameti" i da ih nateraju na promene u ponašanju, da ih na neki način "prevaspitaju". PageBreak

Kako bi roditelji trebalo da se ponašaju?

Za roditelje je jako važno da nauče da ne paniče oko ponašanja svog deteta, da ne stvaraju nepotrebne konfikte, da razgovaraju sa svojim detetom o tome šta mu smeta u porodici i van nje. Da pokušaju da promene svoje ponašanje u meri u kojoj je to za dete pokazivanje brige i ljubavi, ali i da mu daju zrela i razumna objašnjenja svojih i njegovih ličnih problema.

Ne postoje tabu teme!

Jedan od velikih problema na našem podneblju je još uvek prisutno tabuisanje psiholoških problema svakodnevice i oštra osuda onih koji ih imaju. To u nekim slučajevima ima tragične posledice.

Upoznajte detetove drugare

Jako je važno da znate da niste sami i niste jedini sa tim problemom, kao i da to nije sramota. Kontaktirajte sa roditeljima njegovih drugova i drugarica, stvorite atmosferu dobrodošlice za drugove i drugarice svog deteta, provodite vreme sa njima, razgovarajte, neka društvo deteta dolazi u vašu kuću i neka se kod vas osećaju komotno i sigurno. Stvorite od njih svoje saveznike u okruženju svog deteta, da znate ko su mu glavni prijatelji podrške u teškim trenucima i da uvek imate nekog ko će vama i detetu priteći u pomoć kada dođe do incidenta.

Roditelji ne treba svoj problem da kriju i da ga se stide, već da ga aktivno rešavaju u saradnji sa bliskim osobama i službama socijalne zaštite i pomoći


Potražite savet stručnjaka

Takođe, treba uključiti i druge vrste pomoći kao što su savetovanje sa psihologom, savetovanje u centru za socijalni rad koji ima široku profesionalnu mrežu psihologa za porodično savetovanje, rodbinu, prijatelje, nastavnike koji imaju uticaj na dete i sve ljude dobre volje koji će pomoći porodici da prevlada teške trenutke. Porodicama sa religioznim uverenjima od pomoći mogu biti i razgovori sa porodičnim sveštenikom, duhovnikom i drugi načini jačanja vere u pozitivno razrešenje problema.

Ostvarite prisan odnos sa detetom
Najvažniije je za roditelje da ne kriju svoj problem i da aktivno traže pomoć i rešenje, da budu što je moguće više direktno i inidrektno u kontaktu sa svojim detetom. Tinejdžeri vole garderobu, muziku, druženje i zabavu. Zajednički odlazak u šoping, razgovor o svom pubertetskom dobu kada se i vi bili mladi i šašavi, razumevanje za njihove društvene potrebe i nova lična interesovanja, učiniće da dobijete njihovu pažnju i priliku da uđete  u njihov svet, otkrijete značajne informacije i saopštite svoje mišljenje o svemu tome.

Dobićete priliku da im proširite ugao gledanja i pružite dugoročniju perspektivu i posledice njihovih sadašnjih izbora i postupaka, kao i da im saopštite da ste u svakoj neprilici uz njih i njihov najbolji prjatelj. Potrebno je mnogo taktiziranja i diplomatije, razgovor bez osude, bez previše suvišnih reči, savetima kao odrasla osoba prema odrasloj osobi, uporno isticanje granica i pravila u ponašanju, ali uz tolerisanje detetovg prekoračivanja pravila i granica. Davanje poverenja iz početka i naglašavnjem važnosti očuvanja uzajamnog poverenja, je dosta izazovno, ali ne i nemoguće kao rešenje da prebrodite ovaj težak period do njegovog konačnog stišavanja i normalizacije u odnosima.

Ovo je period kada se i roditelji menjaju, sazrevaju i saznaju o sebi i svojoj deci i postaju jači za nove veštne komunikacije i rešavanja problema.

Marija Dimitrijević, master psiholog


Marija Dimitrijević je psiholog sa dugogodišnjim iskustvom u oblasti psihološkog savetovanja vezano za lični razvoj pojedinaca, svakodnevne probleme življenja i karijerno savetovanje zaposlenih i nezaposlenih lica, kao i poslovno savetovanje menadžera i rad na upravljanju ljudskim resursima u kompanijama.