Ronilački klub Triton u Beogradu, koji ima ronilačku grupu za decu, i to već od njihove treće godine, vikendom popodne ima treninge na bazenu Tašmajdan. Najslađi ronioci su u grupi «Perajca». Prvi put sam ih gledala na novogodišnjem spektaklu tašmajdanskog bazena - Bal navodi: kada su, «sa mišićima», devojčice od četiri i pet godina «plivale» pre ostalih učesnika. Njih, uz pomoć svojih kolega ronilaca, vodi Milica Taušanović.

Kako su nastala “Perajca”?

Grupa «Perajca» je nastala pre desetak godina, po ugledu na dečje ronilačke grupe u svetskim klubovima, koji u obuci i ronjenju koriste PADI sistem. Pored ovog, kod nas se najčešće koriste i CMAS, CEDIP i SSI sistemi. Neki će reći da su razlike između njih uočljive, a većina - da su vrlo slični. No, roniti se može samo na jedan način. A kako je došlo do toga da se «Perajca» uopšte pojave? Naime, u klubu Triton su uočili da posle leta roditelji pričaju kako su njihova deca «ronila». Zato su odlučili da, kada najmlađi već toliko vole taj sport - oforme grupu u kojoj bi decu učili ronjenju, i to postepeno, na poseban način.

Da li deca uče da rone sa bocama?

Program se stalno prilagođava dečjem organizmu i interesovanjima. Važno je reći da mala deca NE RONE sa bocama. U stvari, pravo ronjenje, ono što može da se vidi u filmovima - postaje realnost tek kada dete napuni najmanje dvanaest godina. Mnogo toga treba da se nauči pre urona u veliku vodu!

Šta onda uče manja deca?

Mala deca u grupi najpre uče da se ne plaše vode. Kada prevaziđu prvi strah, sve je lako. Inače, instruktori ih obučavaju osnovnim tehnikama plivanja i skokovima - odmah u velikom bazenu. Mališani prvo koriste «mišiće», koje vremenom pomalo izduvavaju, a zatim se detetu daje daska, koju će dalje da koristi tokom obuke. Sve vreme se ponešto uči: glavni elementi ronjenja, tehnike navlačenja maske i peraja pod vodom, zatim traženje maske, peraja ili drugog zadatog predmeta po dnu bazena (na tri metra dubine), zaron sa ili bez maske, prolazak kroz skučeni prostor, tehnike ronjenja odnosno plivanja pod vodom, a sa pet, šest godina se uči i korišćenje disaljke. Cilj je da se deca oslobode i osposobe da rone bilo gde, pa kada dete pređe u stariju grupu, odnosno kad malo poraste, uočljivo je snalaženje i na dubini od pet metara.

Od kojeg uzrasta može da se počne sa ovim sportom?

Najmlađa grupa je namenjena mališanima od tri godine pa nadalje -  svako je dobrodošao. Onaj ko želi da se bavi ronjenjem, mora da ima zdravo srce, pluća i uši (da mu je prohodna Eustahijeva tuba). Starija deca, kao i svi ronioci, kada krenu sa uronima, imaju obavezne temeljne godišnje lekarske preglede. Ovim sportom mogu da se bave i oni koji boluju od astme, čak i hendikepirani (nažalost, time ne mogu da budu izlečeni, ali im se zdravstveno stanje znatno poboljša). Inače, deca uz ronjenje mogu da se bave još nekim sportom. U klub su dobrodošle i cele porodice, mada je najčešća kombinacija: braća i sestre, ili jedan roditelj sa detetom ili decom.

Šta je potrebno od opreme?

Što se tiče opreme, u početku - pored kupaćeg i papuča (najčešće popularnih japanki), potrebna je kapa, naočare za plivanje ili maska za ronjenje (kasnije obavezna uz peraja). Posle nekog vremena, na spisak je potrebno dodati i disaljku. Profesionalni deo opreme, koju čine boca kiseonika, odelo i tegovi - koriste se klupski, jer su skupi. Peraja dete mora da proba, jer ne smeju da budu komotna, već da su uz nogu. Maska se kupuje u sportskim radnjama, pošto su one iz prodavnica igračaka - igračke. Inače, odgovara samo maska koja, kada se prisloni na lice bez stavljanja gume oko glave i na nos, a pritom se duboko udahne vazduh, ostaje vakuumirana za lice. Maska ne sme da magli, jer ronioci imaju posebne tehnike koje se uče u klubu.

Da li postoje ispiti?

Sva deca, ali i odrasli, posle prvih polaganja dobijaju takozvanu studentsku ronilačku karticu (znači da još uvek uče da rone, ali dosta toga već znaju), koja stiže direktno iz Švajcarske i važi kao ronilačka legitimacija u celom svetu, pošto pripada Svetskoj ronilačkoj Padi asocijaciji. Kasnije, polaganjima stiču prvo napredni, zatim spasilački, i na kraju master-drajver (ronilački) status. Sa tim legitimacijama mogu da rone bilo gde, ukoliko postoji Padi kancelarija (provereno, ima je u svim egzotičnim i turističkim centrima), ali nikad sami. Obično, roni se u paru ili grupama od po pet, šest, a ponekad i više ronilaca.

Kada počinje ozbiljno da se trenira?

U ovaj sport se ozbiljno ulazi tek u tinejdžerskim godinama. Ronjenje je plivanje pod vodom, na određenim dubinama, uz smirene pokrete tela. To što mališani rado gledaju pod vodom na godišnjem odmoru, koriste maske i disaljke i uranjaju pod vodu - nikako nije ronjenje, već drage uspomene tokom boravka u maminom stomaku izviru na površinu. Ronjenjem ne može da se bavi dete koje nije savladalo sve osnovne tehnike plivanja, osnovne skokove u vodu i ponešto od teorije ronjenja, jer ono koje to ne zna - lako savlada panika.

Svako dete mora da zna da se pod vodom kreće mirno, bez naglih pokreta, da izjednači pritisak i koristi jednu ruku usmerenu na gore prilikom izrona. A za to je potrebno da sazri i fizički i psihički. Zato o deci od tri do šest godina treba govoriti kao o pripremnoj grupi, mada njima godi kada ih zovemo malim roniocima. Kada postanu predškolci, pa do dvanaeste godine, ozbiljnije se uvode u ovu sportsku priču. Kasnije počinju da koriste boce sa kiseonikom, da oblače odela i stavljaju tegove oko struka…

Kako izgledaju treninzi?

Treninzi za decu su dva puta nedeljno, vikendom, i traju do sat ipo. Počinju zagrevanjem kraj bazena, zatim mališani isplivavaju bazen i uče tehnike plivanja i ronjenja: leptir, bočno, plivanje sa i bez peraja, plivanje sa potapanjem glave u vodu i jednom rukom podignutom kao prilikom izrona. Jednom mesečno, u pratnji trenera, koriste bocu u bazenu, a tek sa 15-16 godina deca mogu da rone na dubinama većim od deset metara.

Uz praksu i teorija

Pored obuke u bazenu, za ronioce je obavezan i teoretski deo, koji se uči iz knjiga. Pre svega, to su medicina i fizika, kao deo ronjenja. Za decu, kao i za turiste na takozvanim brzim kursevima, kojima je moguće prisustvovati tokom letovanja negde u inostranstvu, postoje vesele tablice sa crtežima. U grupi «Perajca», iako su u pitanju mala deca, uči se ponešto od teorije. Naravno, sve je prilagođeno njihovom uzrastu i načinu razmišljanja. Osnovno što je potrebno da nauče, pored obaveznog izjednačavanja pritiska tokom urona, odnosno postepenog spuštanja pod vodu (kao kada vam se uši zapuše u avionu) - jesu znaci koje ronioci pokazuju rukama, jer ne mogu da govore u vodi, a važni su za sporazumevanje. Među njima je i pitanje: «Da li si dobro», i odgovori na njega: «Jesam», «Nisam baš» i «Hoću gore». Slični pokreti često imaju potpuno drugo značenje na zemlji (na primer, palac na gore znači da je neko dobro, a pod vodom znači: «Hoću gore»). Zbog toga ti pokreti moraju da se dobro savladaju, jer svi koji u vodi uživaju - znaju da je ona veliko bogatstvo, koje mora da se poštuje, inače može mnogo i da naudi.

Još neki saveti

Ako idete na odmor, morate znati da ne smete da ronite 24 sata pre ili posle letenja avionom, ili boravka na velikoj nadmorskoj visini (planina) - što može da bude veoma opasno, zbog kiseonika u organizmu. Takođe, ronjenje je zabranjeno dva sata posle jela, kao i sat pre jela - zbog povraćanja, što nije baš bezopasno pod vodom, kada pluća funkcionišu na specifičan način. Kada smo već kod specifičnosti, stariji ronioci jednom godišnje odlaze na Banjicu u hiperbaričnu komoru. Ponekad vode i članove starije od 12, odnosno 14 godina - da osete kako izgleda boravak u prostoru u kojem se diše «drugačije», jer je to posebno stanje, na koje moraju da se naviknu.

Gde se uči ronjenje u Beogradu?

U Beogradu, ronjenje se uči u tri bazena: Banjica, Vračar i Tašmajdan, u nekoliko klubova. Za sada, samo Triton na Tašu ima dečju grupu ronilaca - «Perajca», a njihovim stopama je krenuo i ronilački klub «Žandarmerija» na Banjici. Početkom školske godine, nastavlja se sa radom u zatvorenim bazenima. Svi instruktori imaju licencu Svetske ronilačke organizacije.

Vi možete da pokušate na moru da zajedno sa mališanom ronite, ili mu bar kupite masku, pa neka u plićaku gleda u vodu. Jer, kada je dete malo, iako to nije ronjenje, jeste dobar početak uzbudljive sportske avanture. Srećno!

Željka Zebić