Porođaj u skladu sa prirodom

Svuda u svetu, pa i kod nas, sve je popularniji prirodni porođaj. Pitate se šta je ono što razlikuje prirodan porođaj od običnog, "standardnog". Kod prirodnog porođaja je od samog početka trudova, pa sve do prvih trenutaka provedenih sa bebom - sve drugačije, mirnije, nežnije, i u potpunom skladu sa prirodnim tokovima

Prirodni porođaj je već decenijama poznat u svetu. Jedan od prvih stručnjaka koji su ga uveli u praksu, bio je ginekolog Frederik Leboaje, koji je šezdesetih godina prošlog veka počeo da praktikuje takvu vrstu porođaja i da je promoviše u stručnim krugovima. Njegov rad je produžio i produbio doktor Mišel Oden (Michael Odent), koji se više od pola veka bavi tom tematikom, a pre nekoliko godina je bio i gost Beograda, gde je održao predavanje o osnovnim potrebama porodilja.

- Teško je preneti pravu poruku šta porođaj može da učini lakim i brzim. Naime, ženama je teško

da eliminišu kulturno nasleđe povezano sa porođajem, naročito njime uslovljen strah. Druga otežavajuća okolnost da se to objasni, jesu slike i video zapisi sa porođaja. Na njima se vidi žena koja se porađa, oko koje je mnogo osoba, često i suprug. Ljudi ovakav porođaj nazivaju prirodnim, iz raznih razloga - zbog mogućnosti porodilje da zauzima različite položaje, ili zato što je u porođajnoj kadi, ili što je pored nje suprug koji joj pomaže... Ali, to nije tačno. Jer, sredina u kojoj se ona porađa, u stvari je neprirodna. Osnovne potrebe žene tokom porođaja su: prvo - da ni na koji način ne bude posmatrana, i drugo - sigurnost. To važi za sve sisare.

Međutim, ta poruka ne može da se prenese preko fotografija. Ako se „ubaci“ kamera (podrazumeva se i onaj koji snima) u porođajnu salu, dramatično se remeti porođaj. Zbog uticaja koji snimanje ili fotografisanje ima na tok porođaja, teško je preneti ono što je važno. A opet, ono što je važno, nije moguće preneti bez fotografija. Kada ljudi gledaju te slike, ono za šta misle da porođaj čini prirodnim, u stvari je položaj ili mesto porođaja (kada za porođaj, kućni uslovi...). Jer, to je ono što se na slici vidi. Međutim, tako se potpuno promaši ono što je najvažnije.

Kakvi uslovi su potrebni da bi porođaj mogao da se nazove prirodnim?

- Kroz sve godine prakse, pokušavao sam da prepoznam koje su osnovne potrebe porodilja - koje bi, ukoliko budu zadovoljene, porođaj učinile lakšim. Da bih odgovorio na to pitanje, mogu samo da se oslonim na sopstveno iskustvo. Bavim se porođajima više od pola veka - u bolnicama, kućnim uslovima... u Francuskoj, Velikoj Britaniji, i malo u Africi. Ono što sam kroz svoje bogato iskustvo primetio da je najbolje za lak i brz porođaj, jeste situacija kada pored žene nema nikog izuzev iskusne i tihe babice - koja je smirena, „ne posmatra“ porodilju i ima majčinski stav. U njenom prisustvu, porodilja se oseća slobodno, nesputano, nema osećaja stida. I, što je najvažnije, pored nje se ne oseća „posmatrano“. Ako pođemo od pretpostavke da se niko ne stidi svoje majke, jasno je zašto je važno da babica ima takav odnos prema porodilji. To je najbolja moguća sredina.

Fiziologija porođaja je takva da se svi procesi u telu žene odvijaju spontano, određenim redosledom, i te procese niko ne sme da ometa. To, praktično, znači da tokom porođaja ne treba da se stimuliše neokorteks (deo mozga zadužen za intelekt). Zato je važna tišina tokom porođaja, odnosno odsustvo stimulacije neokorteksa. To je najlakše uporediti sa seksualnim odnosom. Kada par vodi ljubav, tada su partneri opušteni, prepušteni emocijama i čulnom uživanju, a neokorteks nije previše aktivan. Međutim, ukoliko bi jedno od njih postavilo neko banalno pitanje - na primer: „Šta ćemo da ručamo sutra?“, neokorteks bi se automatski aktivirao i seksualna tenzija bi pala.

Navešću jedan primer iz prakse, kada je babica tokom porođaja postavila pitanje ženi koja je potpuno izgubila pojam o vremenu: „Kada ste poslednji put išli u toalet?“. Neokorteks se aktivirao, jer mozak traži odgovor. Tim pitanjem je poremetila ceo sistem. Zato je tišina prilikom porođaja, kada su u pitanju druge osobe, pa i babice, veoma važna.PageBreak

Poznavanje fiziologije porođaja je veoma važno za porodilju. Šta se tačno dešava u njenom telu kada porođaj počne?

- Melatonin, "hormon mraka" je neophodan za porođaj. On se izlučuje noću, a neokorteks može da se zaustavi pod njegovim uticajem. Kod najvećeg broja sisara, porođaj se upravo zbog toga dešava noću. Ono što je važno razumeti, jeste da se za vreme procesa rađanja javlja takozvani fiziološki bol, 

ali isto tako u organizmu postoji i fiziološki sistem za zaštitu od bola. Suština je da se ne pokušava sa uklanjanjem bola, nego da se stvore uslovi da bol bude savršeno izbalansiran. Sistem zaštite od bola ima nekoliko komponenti, a jedna od njih je sistem endorfina (to su takozvani prirodni morfini - svi sisari ih tokom porođaja oslobađaju). Endorfini imaju višestruku ulogu, a jedna od njih je ublažavanje bola. Takođe, endorfini oslobađaju i prolaktin (hormon majčinstva), koji je veoma važan za lučenje mleka. Ne možete da uklonite bol (epiduralom, na primer), a da u isto vreme zadržite sve ove fiziološke procese. Bol je jedan od aspekata celokupnog niza fizioloških procesa.

Drugi sistem zaštite od bola je da neokorteks treba da prestane da funkcioniše tokom porođaja. To dovodi do tendencije da se na bol potpuno zaboravi. Nažalost, mi se - u našem društvu, toliko mešamo u prirodne događaje, da maksimalno ometamo prirodu u ovim procesima.

Sada se vraćamo na priču zašto je važna tišina, odnosno da se žena ne oseća posmatrano, ali i da se oseća sigurno. Ukoliko žena oseti moguću "opasnost", neokorteks se automatski budi. U situacijama koje pobuđuju iznenadnu aktivnost, dolazi do lučenja adrenalina, koji sprečava lučenje oksitocina - ključnog hormona za porođaj. Neokorteks mora da prekine sa aktivnošću, da bi žena mogla da "zaboravi" sva uobičajena ponašanja. U idealnoj sredini, u kojoj je žena sama sa babicom, u tišini, ona može da na sve zaboravi. Metaforički rečeno, oseća se kao da je na drugoj planeti. Može da glasno ječi, viče, da bude u raznim položajima (koje možda ranije nije nikada zauzimala). Jednostavno rečeno, žena radi sve ono što joj u tom trenutku odgovara, olakšava, a hormoni "rade" svoje.

Na samom kraju porođaja, javlja se refleks izbacivanja fetusa - tada dolazi do takozvanih neodoljivih kontrakcija. Tu nema mesta za voljno napinjanje, pogrešno se misli da majka gura bebu. Bebu izbacuje  refleks. Ali, to se događa samo u onim idealnim situacijama, kada su stečeni svi neophodni uslovi. I, naravno, kada žena, zahvaljujući tim uslovima, može da eliminiše kulturno nasleđe povezano sa porođajem. A to je nemoguće ako ljudi pričaju oko nje, postavljaju joj pitanja i tako stalno stimulišu njen neokorteks. PageBreak

Epiziotomija je jedna od najčešćih intervencija tokom porođaja, kako bi se meko tkivo zaštitilo od povreda. Da li se ona radi prilikom prirodnog porođaja?

- Kada postoji pravi refleks lučenja oksitocina, perineum (međica) nije u opasnosti. Čak i ne razmišljate da epiziotomija treba da se uradi. Kod prirodnog porođaja, žena zauzima razne položaje i stalno ih menja, tako da ne dovodi međicu u opasnost od pucanja. Sva istraživanja o efektu epiziotomije govore da je to jedan od faktora rizika za opasne rascepe, dakle potpuno suprotno od onog zbog čega se misli da se ta intervencija radi.

Vi ste u porodilišta u kojima ste radili uveli dojenje u prvom satu posle porođaja. Zašto je to važno?

- Činjenica je da beba može da pronađe majčinu dojku neposredno posle porođaja, odnosno rođenja. Ako se niko ne meša u taj čin (govorom, posmatranjem...), beba će sama da traži dojku. Ukoliko se majka ne oseća posmatranom, ona će da se tome spontano prepusti. Ljudska bića su programirana da nađu dojku već prvog sata posle porođaja. Ali, ukoliko se sve to fotografiše ili snima kamerom, ili se beba odvoji od majke, taj sasvim prirodan proces će u potpunosti da se poremeti. Naime, kada se beba i placenta rode, važno je da majka ne radi ništa drugo osim da gleda bebu, da ima kontakt sa njom preko kože, dodira na grudima, da oseća njen miris, bez ikakvog mešanja drugih ljudi. Samo tada, neposredno po rađanju, postoji posebna hormonalna ravnoteža između mame i bebe, koja se više nikada neće ponoviti. Kod oca, takva veza i hormonalni balans ne postoje, pa njegovo prisustvo nije od ključnog značaja za bebu u tom trenutku. Tata može da sačeka da bude u kontaktu sa bebom.

Opisali ste idealne uslove, ali i sami znate da za to nema uslova u svim porodilištima. Žene se i dalje plaše porođaja, opredeljuju se za epidural kako ne bi osećale bol, pa čak i za carski rez. Koliko ima smisla ova priča u uslovima koji su se utemeljivali desetinama godina u brojnim porodilištima?

- Biće potrebno mnogo vremena da se prihvati da je ženi tokom porođaja potrebna tišina. Postoji hiljadu godina socijalizacije porođaja, pa tako ne možemo preko noći da prihvatimo neophodnost promena. To je suviše teško razumeti. Danas najveći broj žena ima potrebu za epiduralom, kao i za indukcijom. Zadatak epidurala je da zameni endorfine, koje majka ne može da oslobađa, jer nisu stvoreni idealni uslovi. A onda, kada se da epidural, postoji potreba i za oksitocinom (indukcijom), jer su to povezani sistemi.

Razumevanje osnovnih potreba porodilje je osnov prirodnog porođaja i stvaranje uslova za lak porođaj. Ukoliko to ne funkcioniše, može da se uradi carski rez, što je bolje nego porođaj sa oksitocinom (indukcijom), ili vaginalni porođaj koji dugo traje. Za bebu je najvažnije da se izbegnu lekovi u toku porođaja, a velika je prednost ako je porođaj  lak i brz. Nažalost, danas prioritet nije da se porođaj učini lakim, već da se kontroliše ono što se događa, što automatski porođaj čini težim.

Tek kada i žene i lekari, naravno i babice, koje treba da imaju ključnu ulogu u porođaju - shvate značaj osnovnih potreba porodilje, ova priča će imati smisla.

Dragana Aleksić