Imam 25 godina i prva mi je trudnća. Termin mi je bio 25. decembra kada su i počeli bolovi. S obzirom da mi je bila prva trudnoća, kako su bolovi bili sve jači, odlučila sam sa svojim suprugom da krenem u bolnicu, verujući da je porođaj blizu. Spremili smo se i krenuli put bolnice. Bolovi su bili sve jači i sve češći, a ja sam verovala da je to dan kada ću konačno da vidim svoju devojčicu.

Kada sam stigla u bolnicu, na pregledu u ambulanti konstatovali su da nisam dovoljno otvorena, ali su me zbog bolova primili na ginekologiju. Uradili su mi CTG koji je pokazivao da su prisutne kontrakcija, ali nedovoljne za početak porođaja. U međuvremenu, bolovi su prestali. Ispostavilo se da su to lažne kontrakcije.

Na ginekologiji su svi bili stvarno divni, od doktora do sestara, svi su izlazili u susret. Taj dan i sutradan sve do večeri je bilo mirno. 26. decembra  oko 21 i 30 mi je pukao vodenjak. Neko je pozvao sestru i ona je brzo došla do sobe, a meni je većina plodove vode u međuvremenu iscurela. Brzo su me stavili na CTG, još uvek nisam bila otvorena, a bolova nije bilo. Vratili su me ponovo u sobu da čekam dok se bolovi ne jave.

Kada su krenuli bolovi pozvala sam sestru i znala sam da je došao taj trenutak kada treba da pređem u porodilište. U međuvremenu sam pozvala supruga da dođe, da bude pored mene, jer je sve to bilo novo za mene. Dok sam sišla u porodilište sva plodova voda već je iscurela, a ja još uvek nisam bila otvorena. I beba je bila visoko.

Na prijemu u porodilište obavila sam sve neophodne pripreme. Doktorka koja je bila u smeni smatrala je da još uvek nisam spremna i na osnovu toga nisu me stavili na sto, već sam čekala da se otvorim sve do jutra. Bolovi su bili sve jači i ćešći. Već je počelo sve da me boli, stavili su me na CTG i videla sam da su počele kontrakcije. Sve do jutra, do pred kraj smene, čekali su da se otvorim, ali pomaka nije bilo. Oko 8 časova došao je drugi doktor, koji je bio u jutarnjoj smeni, da me pregleda i on je ustanovio da se još uvek ništa ne dešava, beba je bila visoko, a ja nisam otvorena. Bolovi su bili sve jači, ništa mi od lekova nisu dali, uključili su mi indukciju.

Oko 10, ja sva u bolovima, dolazi ponovo doktor, pokušava na silu da me otvori, ali bezuspešno. Počinjem da gubim snagu, nekoliko puta sam se onesvešćivala i shvatam da uskoro snage neću imati uopšte. Razmišljam o svom anđelu, da li će preživeti.

Oko 11 doktor dolazi i ponovo pokušava da me na silu otvori, nasilnički vrši pregled, gura dete da se spusti. Ja sam sve slabija, plodova voda postaje zelena i vreme je da se preduzme nešto. Doktor je hteo prirodno da me porodi, ali na kraju nije uspeo. Posle toliko muke da se otvorim i da se beba spusti, rešio je da se uradi hitan carski rez.

U 11 i 31 rodila se moja lepotica.

Oporavak je bio bolan kao i svaki posle carskog reza. Beba zdrava, dobila devetku na rođenju. Ja izmučena jer sve to je moglo pre da se završi, da se moja lepotica ne muči. O osoblju porodilišta nemam lepo mišljenje, ne zna se ko je gori - da li babice, doktori, pedijatrijske sestre ili servirke. Niko ne radi svoj posao. Međutim, sve je to manje važno u odnosu na to što sada imam svog anđela.

Imam poruku za sve buduće majke koje se prvi put porađaju - budite spremne za porođaj, raspitajte se za svaki mogući detalj u vezi sa rađanjem bebe. Ne idite nespremne kao ja. Svako će pokušati da manipuliše vama, jer ste tada najranjivije. Skupite snagu, mislite na svoje dete i iz te borbe izađite kao pobednice. 

Pozdrav.

Mama Aleksandra

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.