Posle saznanja da sam trudna našoj sreći nije bilo kraja. Vrlo brzo su počele mučnine i povraćanje koje je trajalo do 17. nedelje, ali to sam prihvatila kao "drugo stanje".

Muke su počele sa dabl testom koji je pokazao niske hormone kao i tripl. Nisam to shvatala ozbiljno, a i doktor koji mi je vodio trudnoću je verovao da do kraja neće biti problema. Trudnoću sam vodila u GAK Narodni front i verovala sam potpuno svom lekaru. Taman je prošlo prvo tromesečje i mislila sam da mogu da se opustim i da uživam u čekanju našeg dečaka, koji se, hvala bogu, lepo razvijao, a onda je počeo pakao.

Bolovi u stomaku i leđima su počeli da se javljaju noću i da traju sve duže. Ispostavilo se da beba leži na bubregu, te da je on prestao da radi. Stavili su mi cevčicu da bih mogla da izbacujem urin, a to sam veoma teško  podnela. Navikavanje, bolovi, neprijatnost. Od šestog meseca više nije bilo spavanja - bolovi, suze, stres. Ultrazvuk je ponovo pokazao da se beba dobro razvija i to me činilo srećnom.

Povezane vestiVaša pričaMama Marija bez dlake na jeziku: 'Front, juli 2019.'

Od 30. nedelje, beba se spustila jako nisko i javili su se još jači bolovi, da bi u 34. nedelji završila u hitnoj zbog visokog pritiska i kontrakcija. Sprečili su prevremeni porođaj i spasili su život bebi.

Ostavili su me da ležim četiri dana i posle sedam dana od otpusta, ni pored terapije. nije bilo bolje, pa su me opet ostavili u bolnici sa ciljm da ležim do porođaja.

Bubreg i dalje nije funkcionisao, imala sam visok pritisak, strahovala sam za bebu, a zbog bolova sam bila na ivici da upadnem u depresiju. Imala sam podršku svih mojih voljenih i to mi je davalo snagu.

Termin za porođaj je bio 9. novembar, a dogovor je bio da se, zbog pritiska koji nije spadao, porodim do kraja oktobra.

U noći 21. oktobra mi je pukao vodenjak i krenuli su bolovi. U porodilištu sam bila već u jedan posle ponoći, kada su mi počele kontrakcije, te su mi dali epidural. Naravno, moj doktor je morao da zove anesteziologa jer bubreg ne bi izdržao naprezanje. Nisu mi dodavali anestetik i već u šest su počeli nesnosni bolovi zbog indukcije. Kad je došlo vreme da se napnem, nisam imala snage, izgubila sam puno krvi i počela sam da gubim svest. Nekako sam skupila snagu i iz tri napona, i uz pomoć lekara koji je gurao moj stomak, donela sam na svet jednog mališu od 2850 grama, u 38. nedelji. Tad sam na sve zaboravila.

Povezane vestiVaša pričaIskustvo mame iz surduličkog porodilišta: 'Morate biti hrabri i spremni u svojoj glavi!'

Sada moj mališa ima mesec dana i vrlo je jak dečak. Mamin i tatin borac. Mogu da pohvalim nekoliko sestara iz porodilišta, ali bilo je i onih neprijatnih, što je svugde tako. Hrana je relativno ok i jestiva je, tako da bih se opet porodila u Frontu.

Mama Ivana

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.