Moje iskustvo sa porođaja: 'Skidam gazu i doživljam šok. Pravi šok! Moj rez je skoro od kuka do kuka!'

Mama Milena podelila je sa nama svoje iskustvo sa porođaja, koje u nastavku objavljujemo u celosti.

Bacam pogled na sat i to je ono poslednje čega se sećam. Doktora nisam videla. Iz dubokog sna se budim sa bolovima. Pitaju me kako se zovem, onda viču: "Hajde, pređi da krevet!", prelazim, trpim bol, znam ja, proći će to uskoro. Odvoze me u sobu i čekaam svoju bebušku. Donosi je babica, a ona malaaaa, sićušnaaa, srculence moje malo.

Bolnički dani teku kao i svi bolnički dani - terapije, kontrole, brojimo dane, nulti, prvi, drugi, čekamo famozni peti, šesti pa da idemo kući. Četvrtog dana stižu dobre vesti, idemo kućiiiii, jupiii, mojoj sreći nema kraja... Zakazuju skidanje konaca.

Opet dolazim kod doktora koji me je operisao, on je skinuo konce. Ne boli, uopšte. Odlazim kući, uzimam ogledalo da vidim kako izgleda rez. Prvi je bio mali nekako, a bila velika beba, pa rekoh, sada kako je beba mala, možda je još manji. Skidam gazu i doživljam šok. Pravi šok! Moj rez je skoro od kuka do kuka, kažem skoro, kao da su vadili slona iz mene, a ne bebu. Nije prava linija nego nešto krivudavo, kao da je sekao neko sa povezom preko očiju. Gledam rez i ne verujem. Deo reza je otvoren,  "zeva",  lepo "zeva", kao da nije ušiveno. Gledam kroz rupu svoj unutrašnji deo stomaka. Kreću suze, kreće hladan znoj, kreće panika, sve....

Odlazim kod svog doktora, privatnika, da vidi i da mi kaže šta sad da radim sa ranom. Plačem kod njega, govorim mu da me ne pipa, da ne dira rez, samo da pogleda, očima, bez instrumenata, dovoljno sam istraumirana od svega. On je u šoku šta su mi uradili. Ali, teši me - proći će, zarašće to. Da se ne brinem zbog bebe, mleka... 

Moje iskustvo sa porođaja: 'Skidam gazu i doživljam šok. Pravi šok! Moj rez je skoro od kuka do kuka!'; Foto: Shutterstock

Prolaze dva dana, "skače" mi temperatura. Govorim sama sebi da je to zbog dojki, možda je nastala upala, masiram se, ali neka lampica u glavi mi govori da idem kod doktora, za svaki slučaj. Odlazim opet kod svog lekara. Ležem na krevet za ultrazvuk, on stavlja sondu i posle jedne sekunde gledanja u monitor, izgovara: "UH". "Šta bi, doktore?" Kaže da je materica ostala puna krvi. "Ovo mora napolje", dodaje. "Kako mislite napolje?", kroz suze već počinjem sa pitanjima. "Moraćemo da uradimo intervenciju, da se proširi grlić i da krv isteče". S'obzirom na moje stanje rane, reza, konci skinuti, on mi objašnjava opasnost same intervencije. Ukratko, preopasno. Srce ne znam da li kuca ili je stalo. Rekao mi je da će prvo da pokuša pomoću injekcije, ako deluje - super, ako ne deluje, sutra da dođem da se uradi intervencija jer nema čekanja. Mrak pred očima, totalni, uši zuje. Dobijam bocku, i krećem kući.

Molimo se Bogu da krene krvarenje, razmišljam - sve, samo ne otvaranje. Srećom deluje, hvala nebesima, hvala doktoru, spasio me. Odlazimo na kontrolu sutradan, ima još malo krvi, ali nije strašno. Doktor govori da sam, srećom, spasena jer je moglo doći do pucanja šavova na rezu, mogla sam za manje od 24h dobiti sepsu, mogla sam umreti. Hvala Bogu i lampici u glavi koja "reče" - idi kod doktora. 

Sada, dok pišem, svakim danom zahvaljujem Bogu što sam živa. Gledam rez, on i dalje "zeva". Zato molim sve buduće mame: ne tražite svesno carski rez, ako ne postoje medicinski razlozi za to. Ipak je to operacija koja ima svoje komplikacije. Sreća je tu jako bitna, ja je nisam imala tog dana, ali poslužila me malo kasnije. 

Mama Milena Stojnev

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.