Dolazim na kontrolu u porodilište na Zvezdari i razmišljam kako još ne želim da se porodim, kako bih mogla da budem trudna bar još dva meseca. Srećem babicu Slavicu koja je držala psihofizičke pripreme za trudnice u mojoj prvoj trudnoći. Jedan anđeo. Obraduje se što me vidi. Kaže da je zovem da joj kažem kad ću se poroditi. 
Pregleda me doktorka i kaže mi da sam dva i po prsta otvorena, a pošto sam drugorotka, ona bi me zadržala. Mislim u sebi, kako je to malo i kako bi mi bilo bolje da odem kući, kako ne želim da ležim na stolu, ali ipak pristajem. Do porodilišta me vodi babica koja insistira da ponese moje stvari, a ja je ubeđujem da je to samo ranac. U šali joj kažem kako je bolje da ga ja nosim jer ću se brže otvoriti. Smeje mi se.

Soba za klizmu. Kreće mi panika. Sećam se, na prvom porođaju mi je tada došla neljubazna babica. Razmišljam o tome kako se ne osećam spremno, kako mi se čini da neću izdržati bolove, kako je glupo što se nisam organizovala za epidural. Dolazi babica. Ovog puta ljubazna. Smirujem se.

Ležem na sto. Razmišljam kako mrzim stolove, mrzim bolnicu, kako je sve grozno i pogrešno, kako bi mi bilo bolje da sam se odlučila za porođaj u kući. Osećam bes i trudim se da ga ne ispoljim. 

Buše mi vodenjak. Kreću ubrzano kontrakcije. Zovem muža da dođe što pre. Dolazi ubrzo. Tražim da mi priča bilo šta jer kreće da boli. Gledam u sat. Kontrakcije traju skoro minut, a razmak je samo minut. Muž me mazi po ruci, govori milim glasom. Slušam ga i to mi pomaže da izdržim. 

Dolazi doktorka, pregleda me i kaže da sam otvorena šest prstiju. Ja očajna, kažem: Samo?! Mislim u sebi - ne mogu više. Kažem joj kako prvi put nije toliko bolelo. Smeši mi se. Pita me kroz smeh: "Pa, šta ja sad da radim?" Ja joj odgovaram: "Hoću u kadu!" Znam da Zvezdara ima kadu sa hidromasažerima, ali da izbegavaju da je koriste. Doktorka pristaje. Pune mi kadu. U tom trenutku osećam da sam se otvorila, još ne kreću naponi, ali ja znam da će sada. Pogledam babicu i njoj je odmah jasno šta se dešava. 

Dižu nogare. Krećemo! Ovog puta dobro napinjem. Razmišljam kako je lakše nego prvi, ali osećam te babicine ruke u sebi. To mi najviše smeta. Molim je da ih izvadi samo na sekund, da dođem sebi. Kaže mi blago: "Ali ja držim bebinu glavicu, ne mogu da je pustim". Ne verujem joj. Kako već? Doktorka kroz smeh kaže kako je toliko plavokos. U tom trenutku osećam kako toplo telašce izlazi. Stavljaju mi ga na grudi. Topao je. Pokušava da se sklupča, blago protestvuje i gleda me svojim plavim očima.

Objašnjavaju mi da je to crveno po njemu jod, da se ne brinem. Ja kažem: "Savršen je". Mazimo ga, slikaju nas. U pozadini čujem da mi se cimerka baškari u kadi, pošto ja nisam stigla. Šalim se kako sad moram da rodim još jedno dete kako bih probala tu kadu. Svi se smeju! Zovem moju babicu Slavicu da se hvalim. 

Na odeljenju sam bila prijatno iznenađena stepenom ljubaznosti svih i neprijatno stanjem toaleta. Postoje doktori, sestre, koje vole svoj posao i nije im teško da budu fini.

Srećna mama Marina

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.