Popularni Rudolf je s kuvarima hotela Slavija pripremao 400 porcija sotea sa povrćem i pilećim mesom, a potom je sa dečicom pravio lake dezerte u želji da ih zabavi i da ima barem tokom ove večeri skrene misli sa nesreće koja ih je zadesila.

Među novinarima koji su ispratili ovu humanu akciju Rudolfa, bila je i naša ekipa koja je uspela zajedno sa još nekoliko medijskih kuća da razgovara na kratko sa poznatim kuvarom. Izdvajamo nekoliko najupečatljivijih odgovora:

Kako ste došli na ideju da pomognete ugroženima?

- Ovakva tragedija se ranije desila i u Holandiji, 1952. godine. Pola zemlje je poplavio okean. Od tada se borimo sa vodom. Sanacija poplava je veoma važna. Ali važnije je to što je mnogo ljudi ostalo bez kuća. Njima su neophodne najjednostavnije stvari - topao krevet, briga porodice i prijatelja, sunarodnika, ali i hrana. S obzirom da sam na balkanskoj turneji, odlučili smo da ne uradimo najavljene događaje jer je to svečana hrana. Umesto toga, došli smo ovde da pripremimo sote sa povrćem, a kasnije ćemo pripremiti poslastice sa decom.

Šta ste pripremali večeras?

- Pripremali smo sote, jeste čudna reč, ali je to hrana koja umiruje i teši. Ovo nije hrana šefova kuhinja, ni kulinarska hrana. Napravili smo hranu koju će ljudi, a naročito deca, prepoznati i osećati se ugodno. Ne treba uznemiravati ljude hranom koja im nije poznata. Imali su dosta nevolja, pa je hrana prepoznatljiva, ukusna, može da zasiti, napravljena od dobrih sastojaka. koristili smo i dosta povrća. Znam da volite meso, ali neće škodeti da jedete dosta povrća.

Da li ste razgovarali sa ljudima koji su smešteni ovde?

Ne baš, ali nekada vidite sve u očima čak i kada ne govorite sitim jezikom. Žao mi je što govorim samo nekoliko reči srpskog jezika. Ali ponekad kada je prisutna tuga treba uraditi ovo, što znači da se razumemo. To je komunikacija. Žao mi je što ne pravim brodove, nisam doktor ni vojnik koji mogu da pomognu. Ja pripremam hranu i tako to radim. Bilo je lepo sarađivati sa kuvarima u hotelu i pripremati hranu.


Da li mislite da će drugi biti motivisani vašim primerom da pomognu?

Nadam se, ali mislim da podstrek neće biti potreban. Upoznao sam ljude u Srbiji kao jedinstvene. I svi rade ono što mogu. Video sam decu kako peku kolače i prodaju za nekoliko centi kako bi sakupili novac i poslasli Crvenom krstu. Uključio sam ljude u Novom Sadu i Hrvatskoj u malu inicijativu. Ako svi urade ono što mogu biće dovoljno. Nije važno da li je veliko ono što radite, ako ostanete jedinstveni.