Iskustvo trudnice iz Zagreba o kom priča čitav region: 'Pljesnuo me je po zadnjici i rekao da nosim - ženkicu!'

"Situacija: Ja u kasnim tridesetim, srećno trudna očekujem svoje drugo dete. Prvo je već stasalo do doduše u tvrdoglavog trogodišnjaka, ali ipak trogodišnjaka. Sad je sve malo lakše. Raduje me trudnoća, raduje me moje buduće dete, moj mozak blaženo pluta okupan hormonskim koktelom, ništa ne može da poremeti unutrašnji mir i sreću...

I tako eto mene na pregledu, negde oko 16-e nedelje trudnoće. Radujem se kad lekar kaže da će raditi ultrazvuk jer znam da će možda reći i nešto o polu deteta, ovo je vreme kad se to već vidi. S druge strane nisam previše uzbuđena. Duboko sam uverena da je dečak. U dugoj i bogatoj istoriji donošenja dece na svet u porodici mog muža dokazano je da on i njegova braća uspevaju da "proizvedu" samo mušku decu. Moj sin već ima petoricu braće od stričeva, a ni dve prethodne generacije nisu bile ništa drugačije.

Lekar ćuti, naši susreti se odvijaju uglavnom u tišini. Kopa po meni onom sondom - ne, ultrazvuk u ranim nedeljama trudnoće nije onaj sladunjavi kao na filmu, gde se sondom prelazi preko velikog trudničkog stomaka, muž te drži za ruku i razneženo gledate u monitor na kojem vidite samo neke sive mrlje i ništa ne kapirate. Ne, u onom sam ponižavajućem položaju na ginekološkom stolu, raskrečena, njegove uši su negde između mojih stopala.

Doktor ćuti, ćuti... Onda, pomalo pobedonosno: "Izgleda da imamo ženkicu ovde! Da, da, ženkica je!" Pomalo sam zbunjena, pomalo u šoku. Ne zbog toga što je rekao nego što nosim žensko dete. Pardon, ženkicu! U našoj porodici? To je presedan! Može li biti istina? Ne mogu da verujem! Svi će pasti u nesvest!

Doktor je jako zadovoljan (kao da je "ženkica" nekako i njegova zasluga). Za pohvalu i podršku još me pljesne po levoj strani zadnjice dok pokušavam da se iskobeljam sa onog đavoljeg stola...

Sve moje prijateljice vrište uglas kad im prepričavam scenu: "Ženkica??? Rekao ti je ŽENKICA? Pljesnuo te po zadnjici??? I, šta si uradila?!"

Nisam uradila baš ništa. Nisam se izdrala na njega, nisam ga pljusnula natrag (ali ne po guzi), nisam ga prijavila lekarskoj komori, ni nekom povereniku za etiku, nisam ga opanjkala u novinama... Nisam ništa, nisam se čak ni uvredila.

Mislim da su dva razloga za to - prvo bila sam u šoku što ću roditi devojčicu (iliti ženkicu, žensko mladunče neke životinje) i radovala se tome do neba. Drugo, da to su oni trudnički hormoni zbog kojih smo zaštićene od svih piz...ija ovog sveta, ravnodušne na sve gluposti oko nas, koncentrisane samo na dete koje nosimo u sebi i lebdimo u nekom oblaku nestvarnosti.

Kako bi inače moglo igde ikada da prođe da te neko s kim imaš isključivo profesionalan odnos pljesne po goloj zadnjici, čak i ako mu je posao da pregleda tvoj drugi nagi deo tela, a dete ti nazove pogrdnim imenom?"

Iskustvo iz porodilišta: Ekipa poluiskusnih i prestravljena ja!

Foto: Profimedia