Prenatalna epigenetika: Buduće majke utiču na sudbinu svog deteta

Iako se genom nasleđuje, ponašanje za vreme trudnoće i neonatalnog razvoja, kao što su način ishrane i razmišljanja, mogu smanjiti rizik da beba u budućnosti oboli od bolesti kojima je genetski sklona.

Isto tako, danas veliki broj ljudi veruje da smo mi ono u šta verujemo ili, kako kaže otac Tadej: "Kakve su ti misli, takav ti je život".

Ali, na koji način ovo funkcioniše? Odgovor na to pitanje verovatno zna manje od jedan odsto budućih mama. Neke će odgovoriti da ono što jedemo i kako se ponašamo utiče na neki način na gene naše bebe jer je u genima sve zapisano, u genima je naša sudbina. Ovo je samo delimično tačno. Genom, skup svih gena čoveka, određuje naša brojna svojstva - geni određuju boju očiju bebe, kao što određuju i da li će beba imati bilo kakve fizičke nedostatke. Međutim, ono što jedemo, kako živimo i kako razmišljamo, određuje na koji način će naši, odnosno geni naše bebe da se ponašaju - što, na kraju, određuje i sudbinu naše bebe.

Epigenetika - nauka "iznad" genetike

Istraživanja na miševima, sprovedena devedesetih godina prošlog veka, pokazala su da slaba ishrana skotnih ženki ima za posledicu promenjen izgled mladunaca, ali i njihovu sklonost u odraslom dobu ka različitim bolestima kao što su dijabetes, srčane bolesti i moždani udar.

Drugo istraživanje je pokazalo kako je ponašanje i odnos majki pacova prema mladuncima odredilo njihovu sudbinu - mladuncima za koje se majka nije brinula, bio je oslabljen stresni odgovor kada su porasli.

Ova istraživanja, sprovedena pre dvadesetak godina, otvaraju nam vrata jednog novog područja biologije, a to je - epigenetika. Radi se o nauci "iznad" genetike. Naime, dok se genetika bavi nasleđivanjem gena, fokus epigenetike nije sastav samog molekula DNA odnosno gena i njihovo prenošenje na potomke, već "ponašanje" tih gena kod svakog pojedinca, to jest ponašanje u svim ćelijama osobe.

Pojednostavljeno, ako zamislimo svoj genom kao kompjuter, on predstavlja hardver, a epigenom njegov softver. Epigenom će reći našem genomu kada, kako i koliko dugo treba da radi. Genom svakog tipa ćelija ljudskog tela (ima ih oko 200) je isti, ali svaki ćelijski tip ima svoj unikatni epigenom. Na taj način, različiti ćelijski tipovi obavljaju različite zadatke u telu čoveka. Epigenetička informacija sadržana u epigenomu, "reći" će ćeliji koji od njenih gena treba da budu aktivni a koji ne - da bi proizvodili specifične proteine koji obavljaju određene zadatke u različitim tipovima ćelija. Tokom deobe, epigenetička informacija se prenosi iz ćelije u novonastalu ćeliju (takozvanu ćeliju ćerku), ali ta informacija nije konstantna. Različiti faktori iz okruženja mogu brzo i reverzibilno (povratno) da menjaju epigenetičku informaciju.

Naučnici smatraju da je epigenetička informacija najosetljivija tokom trudnoće i u pubertetu. Materije koje unosimo u organizam kao što su hrana, lekovi, toksini (bilo iz hrane ili vazduha), ali i naše ponašanje i naše misli - mogu da aktiviraju ili deaktiviraju delovanje naših gena a da pritom ne promene samu šifru gena (sekvencu DNA).

Imamo uticaj na naše gene

Faktori iz okruženja mogu da dovedu do hemijskih promena u našem organizmu, koje dalje podstiču vezivanje specifičnih grupa molekula - takozvanih metilnih grupa, i na taj način se gen "gasi" ili "pali".

Dobra vest je da sami možemo da utičemo na to šta jedemo i kako razmišljamo, a samim tim utičemo na to da li će se određeni geni aktivirati ili ne.

Naučnici navode da dramatičan porast osoba obolelih od dijabetesa, srčanih bolesti i raka, kao i osoba sa nekim drugim promenjenim stanjima, poput gojaznosti - karakterističan za moderno društvo, ima uzrok u poremećenoj epigenetici a ne u genetici (nasledne mutacije u genima) čoveka.

Poremećene epigenetičke oznake naši geni dobijaju tokom "pogrešnog" embrionalnog, fetalnog i ranog neonatalnog razvoja. Dokaz za to su istraživanja sprovedena na miševima sa neobičnom, žutom bojom dlake. Naime, tim miševima se "pokvario" gen za normalnu, smeđu boju dlake. Međutim, ako su skotne ženke uzimale hranu bogatu holinom, rađale su miševe normalne boje dlake a ne žute, što bi se očekivalo u slučaju da su nasledili "pokvareni" gen. To je zato što holin sadrži metilnu grupu koja je promenila ekspresiju gena za boju dlake. Znači, gen nije bio "pokvaren" (nije imao mutaciju), već mu se samo ponašanje promenilo, to jest imao je promenjenu metilaciju.

Dodaci hrani kao što su vitamin B12, folna kiselina, holin i batain (iz šećerne trske) - donori su metilne grupe, pa njihovo unošenje u organizam može da utiče na ponašanje naših gena. Znači, ishrana nije prolazna i površna stvar u našem životu, i nije preterano ako kažemo da smo mi ono što jedemo. Ili, čak i više od toga - da smo ono što su jeli naši roditelji! Iako bebe nisu osuđene svojim fetalnim životom, ipak način na koji žive u majčinom stomaku ih i te kako čini osetljivijim ili otpornijim na različite bolesti u odraslom dobu. Unošenje pesticida, raznih toksina i veštačkih dodataka hrani u organizam majke - može da utiče na razvoj bebe.