Žene iz cele Srbije nam redovno šalju svoje ispovesti sa porođaja. Sve je više i više strašnih iskustava koja potvrđuju akušersko nasilje na porođaju i nemar lekara. Još jedna hrabra mama iz Beograda podelila je sa nama svoje traumatično iskustvo iz GAK "Narodni front".
Aleksandra (25) je prvo dete rodila isto u "Narodnom frontu". Porođaj je bio, kako je navela, izuzetno težak jer su pogrešili bebinu kilažu, međutim sve se završilo dobro. Nakon oporavka odlučuje se za drugu bebu i ponovo bira da se porodi u "Narodnom frontu".
"Devet meseci vodim trudnoću kod doktora u pomenutoj ustanovi, koji me ubeđuje da mogu da se porodim ponovo prirodno, da beba ovog puta nije toliko velika. Prelazim termin, svaki dan odlazim na ctg i preglede. Doktor svaki dan govori sutra ćemo da izazovemo porođaj i tako prolazi dan za danom. Na kraju ga zamolim da me porodi, jer ja vise ne mogu da izdržim kontrakcije koje imam celu trudnoću", počela je svoju priču Aleksandra.
Doktor je smešta na odeljenje patologije i pokušava ručno da je otvori. Prema njenim rečima tog istog dana, tri različita lekara su je pregledala i pokušala ručno da je otvore. Bolovi su bili užasni, ali ona je posle svega bila otvorena samo 1,5 prst. Na dan porođaja kreće njena agonija.
"Bude me u pet ujutru da me pripreme za porođaj. Stavljaju me na indukciju, nakon pola sata buše vodenjak i izleće zelena voda. Kontrakcije ne prestaju, nema pauze, bolovi su konstantni, moj doktor se pojavljuje i obećava da ću dobiti epidural, a potom nestaje. Ja polako gubim svest od bolova, zapomažem ali niko se ne pojavljuje. Dolazi doktor koji pregleda ženu do mene i ja ga molim da nešto učini jer znam kakvi su porođajni bolovi, a osećam da nešto nije u redu, gde mi on odgovara: 'Zovite svog doktora' . Ponovo zapomažem i pojavljuje se babica mlađa od mene koja počinje da vređa: 'Mora da boli, lezite lepo, ne pomerajte se, šta kukate, pobogu kao da se samo vi porađate'. Počinje mučnina od bolova, već padam u neki kao san, nemam snage. Nemam snage više ni da dozivam. Dolazi student, vidi da nisam dobro, a ja jedva uspevam da izgovorim ime svog doktora. Nestaje i on", rekla je mlada mama.
Odjednom nastaje panika, dolaze tri lekara i babice, skaču po njoj, Aleksandra se napinje poslednjim atomom snage i urla od bolova. Tada govore da mora sve hitno da se završi jer ctg nije dobar.
"Napinjem se, čujem da šapuću da je beba visoko, da moram prvo da je spustim u porođajni kanal. Sve izgleda kao večnost. I napokon izleće beba, plava sa zelenim naslagama na sebi. 4400g teška i 55cm duga, opet ista priča kako i prvi put da je ovo bilo za carski rez. Daju mi bebu dok me ušivaju i odjednom je brzo nose, govore da je sve u redu. Odvode me na odeljenje kasnije i tek posle nekih šest sati dolaze u sobu da mi kažu da je beba super, ali je 'malo na kiseoniku'' , priseća se Aleksandra.
Ostaju pet dana u bolnici, beba sve vreme na kiseoniku, izvlačenje mekonijuma iz pluća, braunile su joj u glavu ubodene. Nestručna pedijatrijska sestra, kako navodi, nije znala da odvrne crevo iz braunile, pa joj je "vukla glavu kao sumanuta po inkubatoru."
"Iznervirana sestra, zbog svoje nestručnosti, počinje mene da napada da ne znam da dojim bebu i da ne mogu da ostanem duže. Od pola sata koji su predviđeni za podoj, dvadeset minuta je ona pokušavala da skine infuziju, na kraju je zvala koleginicu u pomoć. Tretman u bolnici užasan, nisu redovno delili ni tablete za bolove, dva dana nije bilo tople vode u kupatilu da se istuširamo i operemo ranu. Hladnom vodom smo se polivale kad smo najranjivije. Užasno iskustvo. Moj doktor se pojavio tek kad sam se porodila i to je telefonirao iza stakla boksa i više se ni u jednom trenutku nije pojavio. Za bebu su tek treći dan od porođaja rekli da mu je slomljena ključna kost", rekla je Aleksandra i dodala da je i nakon skoro četiri meseca od porođaja psihički i fizički slomljena.
"Puknut glić, epiziotomija od skoro 20 konaca, sve na živo, bez epidurala i anestezije. 'Narodni front' više nikad. Čast svakome, ali taj stres koji sam preživela, da li će mi dete umreti, a kasnije da li će imati posledice na mozgu, jer oni naravno ne znaju kada je ostalo bez kiseonika i koliko, ne želim nikome da doživi. Moja želja je uvek bila da imam četvoro dece, ali ne znam da li ću se ikada više odvažiti na sledeću trudnoću", rekla je na kraju svoje ispovesti.
*** Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.
Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, godine) na e-mail: iskustva@yumama.com.
(Yumama)