- Stefana je sa 9 godina majka ispisala iz škole, farbala mu kosu i terala ga da puzi misleći da će mu to poboljšati rukopis.
- U tom trenutku on nije ni shvatao da je sve to zlostavljanje, a kada je odrastao je napisao knjigu za koju kaže da je njegova majka "ne bi preživela".
Kada je Stefan Meril Blok dobio ćerku, njegovoj sreći nije bilo kraja. Između ostalog, imala je nežnu, plavu, pahuljastu kosu, gotovo nestvarnu – istu kakvu je i on imao u ranom detinjstvu. Slučaj se ponovio i sa drugom ćerkom. Genetska lutrija radila je u njegovu korist, ponadao se. Međutim, kako su godine prolazile, a devojčice rasle, pramenovi su dobijali drugačije, tamnije nijanse. Sasvim normalna pojava, zna on to... Ali, i pojava koja u njemu budi bolna sećanja na detinjstvo.
Iako mu je bilo žao što deca polako gube te nežne, plave uvojke, imao je razumevanja. Prirodan proces, koji prati ritam odrastanja. "Osetio sam tugu zbog odlaska tih slatkih, prvih godina, ali i ogromnu radost. Ne zaustavljajte ciklus, pustite da se stvari odvijaju svojim tokom", poručuje Stefan Meril Blok. Jer, ta naizgled beznačajna promena podseća ga na period koji se odrazio na ceo njegov život, a za sve je bila kriva – majka.
Kada je imao devet godina, primetio je da njegova kosa gubi plavu nijansu i postaje smeđa. Nije mu smetalo, ali, majka je to doživela kao veliki gubitak. Nešto važno, što je nepovratno oteto... Pokušavala je da spreči proces na sve moguće načine. Prvo se setila spreja za posvetljivanje, koji je izazvao kontraefekat, pošto je Stefanova kosa postala neprirodno narandžasta. Kada je videla šta je napravila, posegla je za hidrogenom.
Bol je bio neopisiv i neizdrživ, seća se Stefan. Glava mu je bila crvena usled brojnih iritacija, a koža na temenu počela da ljušti. A kosa? Na kraju je dobila jarko žute tnove, a on postao – karikatura. No, to nije bio jedini problem tokom odrastanja, budući da se odvijalo u neuobičajenim okolnostima, neki bi rekli i nenormalnim, piše Daily Mail.
U svojim memoarima "Homeschooled" Stefan je do detalja opisao šta se sve dešavalo nakon što ga je majka, kada je napunio devet godina, ispisala iz osnovne škole kako bi ga sama podučavala, uverena da mu na taj način pruža sve što je potrebno.
Ali, posle pandemije i višemesečnih lokdauna, kada je pola sveta radilo iz svojih domova, a deca pohađala nastavu preko "zuma", priča o školovanju kod kuće i ne zvuči toliko čudno. Jer, neki su i kada je prošla opasnost od zaraze nastavili po istom šablonu, shvativši da "nova normalnost" ima određenih prednosti. Blokova priča nije tako jednostavna. I odvijala se mnogo pre korone.
Majka, inače domaćica, sebi je dala ulogu učitelja, ali ga je za to vreme i, blago rečeno, zlostavljala. Kada se porodica – Stefan, njegov brat, majka i otac, koji je bio terapuet – iz Indijanapolisa doselila u Plejno, Teksas, vrlo brzo se snašao u novoj sredini. Međutim, majka je verovala da mu škola guši kreativnost. Zato ga je ispisala. Brat je ostao u formalnom obrazovanju, jer su, prema nekom nejasnom porodičnom obrascu, Stefan i majka smatrani "kreativcima kojima je bila potrebna sloboda".
Devedesetih godina u Teksasu nije postojao nikakav nadzor nad školovanjem kod kuće. Stefan se seća da je tih pet godina bilo monotono i da bi tek ponekad odlazio u lokalnu biblioteku da čita. Najčešće je bio sam u svojoj sobi i gledao sitkome.
Majka mu je bila i učiteljica, i društvo, i čitav svet. A taj svet umeo je da bude zbunjujuć. Bio je, kaže, bukvalno vraćen unazad. Kada je imao 12 godina, pronašla je studiju koja je tvrdila da puzanje poboljšava finu motoriku. Verujući da će mu to pomoći da popravi loš rukopis, naterala je Stefana da puzi. Mesecima se kretao po kući na kolenima i dlanovima, dok se na koži nisu stvorile rane.
Kako je moguće da baš niko nije primetio šta se dešava? Ako i jeste, zašto nije pokušao da da to zaustavi? Stefan, tad još dete, nije to smatrao zlostavljanjem. Majka jeste važila za ekscentričnu osobu, ali i za ženu punu ljubavi, i verovatno je ta predstava prekrivala sve što je bilo negativno.
"Njena logika mi ni sada nije jasna. Ipak, ne verujem da je ikada svesno pomislila da me želi takvog – malog, zavisnog, zauvek vezanog za kuću. Bila je teška i komplikovana, ali i potpuno, gotovo opsesivno, posvećena porodici", kaže Stefan Meril Blok, koji danas sa suprugom i ćerkama živi u Njujorku.
U svojoj 14. godini zatražio je da se vrati u školu. Roditelji su pristali. Majka mu je, međutim, umesto ranca dala ormar sa fiokama koji je morao da vuče, a umesto sveske – staru pisaću mašinu. "Možda se brinula da ću imati problema sa rukopisom. A možda je to bio 'društveni otrov'. Kao zamka."
Mnogo je vremena prošlo dok nije shvatio koliko je njegovo detinjstvo bilo neobično. Ostao je blizak sa majkom do njene smrti 2020. godine. "Opraštam joj sve. I ona je patila. Njeno detinjstvo bilo je obeleženo pogrešnim dijagnozama, zlostavljanjem, alkoholizmom. Oprost mi dolazi lako. Teže mi je da zadržim bes. Teže mi je da prihvatim istinu da je to bilo pogrešno."
Kako bi ona reagovala na njegovu knjigu? "Ne mislim da bi je preživela", kaže tiho. "Te godine su za nju bile najsrećnije. Pomisao da sam ih doživljavao kao izolaciju i zlostavljanje bila bi joj nepodnošljiva. Ali, deca moraju biti među drugom decom. Sa svojim vršnjacima. Najgore što mi se desilo nije bio ni bol, ni čudni rituali. Bila je to usamljenost."
U foto-galeriji pogledajte najlepše citate o porodici:
BONUS VIDEO:
Izvor: zena.blic.rs/Yumama