Kao majka deteta od nepune dve godine, svesna sam da u kući ne može, a u kranjem slučaju i ne treba, sve da mi bude cakum-pakum. Iako se zaista trudim da ne upadam u zamke društvenih mreža, gde se sve uvek prikazuje kao savršeno – pa tako mame na Instagramu imaju uvek sređenu kuću i dobru decu koja se sama igraju dok one natenane i u tišini ispijaju kafu – slagala bih kada bih rekla da nikad nisam prekorevala samu sebe i nervirala se zbog nereda u kući.
Dakle, da, bilo je situacija kada me nerviraju novogodišnji stikeri izlepljeni po komodi u dnevnoj sobi, igračke razbacane po podu, hrpa odeće koju treba da sklonim uveče nakon što ćerku presvučem "milion puta" u toku dana jer se zalila vodom ili nekom hranom, išvrljala flomasterom, i još veća gomila veša koja čeka peglanje jer bih ipak radije da vreme posvetim detetu nego da dva sata stojim ispravljajući izgužvanu odeću...
Ima dana kada, verovatno nervozna usred gomile obaveza (koje svi imamo) pomislim da me baš nervira podloga za igru ili šator za decu postavljan u dnevnoj sobi, kako bi moja ćerka uživala u igri.
U čitavom tom nerviranju oko stvari oko kojih se zapravo nervira većina mama, jedan dan mi je ipak, nekako slučajno, došla misao koja mi je pomogla da malo promenim perspektivu – a možda će i vama. I ne, nije ništa epohalno što nikada niko nije smislio, ali možda vam je potrebno da baš sada to čujete.
Nakon što sam jedno veče tako umorna legla u krevet nakon napornog dana – sigurna sam da je taj osećaj poznat većini roditelja – shvatila sam da je krajnje vreme da prihvatim taj nered u kući jer on zapravo znači da moja ćerka ima (bar se nadam) srećno detinjstvo.
Dakle, da, koliko god je nama odraslima teško da to prihvatimo, deci je potrebno da prave nered, i iako je lepo da ih odmalena učimo da skupljaju stvari za sobom i vraćaju ih na mesto kako ne bi izrasli u osobe koje za sobom ostavljaju haos, ne možemo od male dece da očekujemo da budu roboti koji će se igrati igračkama tako da se ne primeti da su ih uopšte uzimali. Ono što je karakteristično za taj dečji uzrast je zapravo bezbrižnost, koje nam kasnije u životu tako često fali – bezbrižnost da ih, između ostalog, baš briga što je lutka ili plišana kuca ostala na podu i što će doći gosti a u kući je nered.
Decu baš briga i za gomilu nepopeglane odeće, njima je važno vreme koje će provesti sa mamom i tatom, i to je ono čega će se sećati iz detinjstva, a ne koliko su roditelji peglali, prali, čistili i držali kuću "pod konac".
Kao što su rekli neki ljudi daleko pametniji od mene, ako imate dete, sasvim je u redu da vam i kuća izgleda kao da dete u njoj i živi.
BONUS VIDEO: