Od 2006. godine, 21. mart ustanovljen je kao Svetski dan posvećen osobama sa Daunovim sindromom. Ova deca su zaista posebna, a to najbolje znaju njihovi roditelji.
Jedan tata koja ima troje dece, od čega njih dvoje imaju Daunov sindrom odlučio je da ispriča kakav život njegova porodica vodi i zbog čega roditelji koji u trudnoći saznaju da će im dete imati Daunov sindrom ne treba da razmišljaju o abortusu.
"Moj sin Maks je prelep dečak. Visok je i mršav, ima meku plavu kosu i oči boje i oblika badema. Maks ima 8 godina. Voli Spajdermena, svog brata i sestru ali i rvanje sa tatom. Maks je osetljiv, empatičan i ljubazan. Moje ćerka Pia ima 7 godina. Ona je najsmešnija osoba koju poznajem. Ne kažem to zato što sam njen tata, kažem to zato što ima odličan osećaj i sklonost za mimiku. Ona je urnebesna. Pia je takođe atleta, radoznala i izvođačica. Pia i Maks su oboje usvojeni, i oboje imaju Daunov sindrom, trizomiju 21", započeo je svoju divnu ovaj ponosni tata, i nastavio:
"Na ovaj dan razmišljam o svoj deci sa dijagnozom Daunovog sindroma i abortusu. Ali razmišljam i o njihovim majkama. Njihove priče nisu moje da pričam, ali mogu reći da su se majke moje dece suočile sa nekim od teških ekonomskih i društvenih sila koje primoravaju žene da izaberu da decu daju na usvajanje. Istovremeno su se suočili sa dijagnozom Daunovog sindroma. Bez sumnje su se suočile sa pritiskom da abortiraju."
Najnovije procene pokazale su da više od 70 odsto žene koje saznaju da će im beba imati Daunov sindrom odluče da abortiraju. One navode da se suočavaju sa medicinskim i porodičnim pritiskom da to učine. Ali rođene majke Maksa i Pie prihvatile su teške vesti i odlučile da na svet donesu ranjive, nezgodne, nepredvidive i izazovne bebe. To nije bilo lako.
"Kada su shvatile da im roditeljstvo nije pravi izbor, odlučile su da za njih naprave planove za usvajanje. Ne mogu da zamislim teži trenutak za majku ili dirljiviji izraz nesebične ljubavi. One su naše heroine! Dale su život našoj deci i napravile izbore za njih, a uz to ponele veliku ličnu cenu. Nismo krenuli da usvojimo dete sa Daunovim sindromom. Dok nismo upoznali Maksa, sve što smo znali o Daunovom sindromu bio je film", rekao je, a onda otkrio i kroz kakve muke su prošli sa decom:
"Pia je dva puta imala rak i bila veoma blizu smrti. Maks ima senzorne probleme zbog kojih teksture, ukusi i zvukovi za njega nekad predstavljaju nepremostivo opterećenje.Govor je za njih borba. Čitanje i matematika zahtevaju fokusirane napore. Žele da budu sa svojim vršnjacima i da se sprijatelje, ali postepeno postaju svesni svojih ograničenja i toga da su drugačiji. Ali shvatio sam da nisu jedinstveni jer pate, jedinstveni su jer ne ksrivaju dobro patnju. Ne pada im na pamet da bi patnja mogla da bude tajna ili izvor srama. Pokupio sam od njih ideju da treba da projektujem snagu, nezavisnost i staloženost. Oni su izloženi i ranjivi i izazivaju me da tako živim. Moja deca nisu došla da mi daju lekcije, ali daju mi! Naučili su me da ljubav dolazi iz gledanja na osobu onakva kakva jeste, a ne iz procena šta ona može da uradi."
Kako ovaj tata kaže, njega su njegova deca sa Daunovim sindromom naučili da su naši životi osmišljeni u ljubavi, a da se ta lekcija teško dobija.
"Ponekad sam zamerivao ograničenja koja invaliditet predstavlja našoj porodici. Našoj deci je potrebna predvidljivost, ne kreću se dobro i zavise od rutine. Potrebna im je pomoć u kupatilu i oko oblačenja i jela. Tanjir jaja ponekad traje sat vremena. Te stvari nisu njihova krivica. Ali lagao bih kada bih rekao da sam sve to prihvatao sa radošću i velikodušnošću", objasnio je ovaj tata, a onda priznao i da je najveću lekciju o ljubavi zapravo naučio od njih.
"Niko od nas nije dovoljno jak, dovoljno pametan ili dovoljno dobar da samostalno ide kroz život. Mi smo zapravo trajno potrebni jedni drugima i svako od nas potpuno zavisi od milostivog i velikodušnog Boga", zaključio je ovaj tata lekciju koju je naučio.
(Yumama/Americamagazin)