Sisanje palca: to je normalan problem. Čest problem. Problem sa zubima, kako kaže gugl. Svi žele da znaju istinu o sisanju palca i da pronađu način da razbiju tu naviku. Žele da znaju koje opasnosti postoje i koje ne postoje. Ja ne želim. Moja ćerka ima osam godina i ne tražim nikakva objašnjenja. Ona je zdrava i srećna.
Sisanje palca joj donosi mir kada je umorna ili uplašena.
Znam da je to čudno. Ona kreće u treći razred ove nedelje. Ima već svoju "dečju" šminku, ima barbike. Ali i dalje sisa palac.
Sisa palac samo kada drži svoju igračku žirafu. To radi i noću dok spava ili ako je iz nekog razloga naročito emotivna. Meni je to sasvim u redu. Stvarno jeste. Mogla je da pronađe mir u nekim mnogo gorim stvarima. Sisanje palca nije tako ozbiljan problem.
Doktor se ne slaže sa mnom. Njen pedijatar me je pre nekoliko godina upozorio da produženo sisanje palca može uticati na njene zube. I jeste. Ništa se krupno nije desilo, samo mali kozmetički propust. Rekao mi je da će uticati i na njen govor, što se, srećom, nije desilo. Da je razvila neki problem, i tad bih je volela. Moraće da ide zubaru kada poraste, to je sigurno. Ali neću tome da pridajem značaja. Neću je terati da promeni naviku, neću vikati na nju. Nije vredno ni moje ni njene energije.
Ona će prestati kada bude spremna. Kao i svaka navika, i ovo će se izgubiti.
"Važno je da znamo da je sisanje palca normalna stvar, prirodan način da se dete umiri", ističe Američka Akademija Pedijatara.
Zato je puštam da sama prestane to da radi.
Da li je moja ćerka previše stara da bi sisala palac? Možda. Ide u treći razred i ume sama da spakuje svoj ručak. Ali, da li postoji vremenska odrednica detinjstva? Da li treba da forsiramo decu da odrastu samo zato što to društvo kaže? Čemu žurba? Život je težak, grub, ozbiljan, naročito danas.
Zato, molim vas, ako vidite da moja ćerka sisa palac, nemojte je osuđivati. Nemojte je kriviti, niti joj se rugati. Vremenom će prestati to da radi. Neće otići na fakultet sa palcem u ustima.