- Deca koja odrastaju uz roditelje koji ostaju u braku bez ljubavi često rano uče da čitaju atmosferu, osećaju krivicu i izbegavaju sukobe.
- Takvo odrastanje kasnije se vidi kroz ostajanje u lošim vezama i poslovima, kao i kroz ulogu posrednika između roditelja.
- Mnogi tada i dalje govore da je 'sve u redu', jer su naučili da nezadovoljstvo kriju i nose u sebi.
Mnogi roditelji odlučuju da ostanu u braku zbog dece, čak i kada među njima potpuno nestane ljubavi. Tada dvoje ljudi koji više ne funkcionišu kao partneri nastavlju da funkcionišu kao cimeri i roditelji, misleći da je to u najboljem interesu dece.
U većini slučajeva, to je odluka doneta iz čiste ljubavi. Roditelji u glavi zamisle dva odvojena stana, podeljene praznike, finansijsku nesigurnost i odluče da je njihova sopstvena nezadovoljnost cena koju su spremni da plate.
Problem je u tome što deca žive u tom istom braku. Ona sede za istim tihim stolom i slušaju ton kojim se roditelji obraćaju jedno drugom.
Ako pitate ljude koji su odrasli u takvim domovima, mnogi će vam reći istu stvar: deca uvek sve znaju i sve osete.
Saznanja i osećaji iz detinjstva prate ih i kada napuste roditeljski dom. Detinjstvo provedeno sa roditejima koji su se "trpeli" u braku nosi specifične lekcije o ljubavi, konfliktima i tome šta ljudi duguju jedni drugima. Te lekcije se obično ispolje decenijama kasnije, u svakodnevnom ponašanju odrasle osobe.
Evo 6 najčešćih obrazaca koje razviju deca čiji su roditelji ostali u braku bez ljubavi:
1. Uvek prvo "čitaju" atmosferu u prostoriji
Ući će kod prijatelja na večeru i u roku od jednog minuta znati da se par posvađao pre nego što su gosti stigli. Niko nije rekao ni reč, ali oni su to prepoznali u načinu na koji je tanjir spušten na sto.
Ovo je nekada bila veština preživljavanja. U kući u kojoj je napetost mogla da traje danima bez ijedne izgovorene reči, dete koje bi je rano primetilo znalo je kada treba da ostane u svojoj sobi, a kada je bezbedno da zamoli roditelje za prevoz do treninga.
Psiholog Alis Šermerhorn sa Univerziteta u Vermontu sprovela je istraživanje na 99 dece uzrasta od 9 do 11 godina. Deca iz domova sa visokim nivoom konflikta mogla su bez greške da prepoznaju srećne i besne parove na fotografijama, ali nisu mogla precizno da pročitaju neutralne izraze lica – uvek su u njima tražila skrivenu opasnost. Ova hipervigilnost tj. prevelika opreznost prenosi se i u odraslo doba: partnersko mirno veče tumači se kao bes, a kratak imejl od šefa ruši ceo vikend.
2. Osećaju se odgovornima za tuđu sreću
"Ostali smo zajedno zbog vas." Neka deca su ovo čula direktno, godinama kasnije. Druga su sama shvatila već sa 11 ili 12 godina.
U oba slučaja, računica koju dete napravi s tim informacijama je surova: "Ako su moji roditelji nesrećni, a ostaju zajedno zbog mene, onda je njihova nesreća moja krivica."
Bahareh Sahebi, klinički psiholog i porodični terapeut, navodi da deca u hronično napetim domovima razvijaju osećaj da briga o sopstvenim potrebama znači izdaju porodice. S vremenom se to pretvara u hroničnu krivicu, slabe granice i uverenje da su oni dužni da upravljaju tuđim raspoloženjem. Kao odrasli, izvinjavaju se kada neko drugi ima loš dan i ne mogu da uživaju u odmoru ako im partner deluje odsutno.
3. Izbegavaju konflikte jer nikada nisu videli kako se oni rešavaju
Ako ih pitate kako izgleda kada se dvoje ljudi ne slažu, mirno reše problem i nakon toga postanu još bliski – moraće dobro da razmisle. Možda to nikada u životu nisu videli.
Ono što su gledali bile su svađe koje ne vode nikuda ili hladni ratovi nakon njih, kada dvoje odraslih prolaze jedno pored drugog u kuhinji bez reči.
Džon Kamingz, psiholog sa Univerziteta Notr Dam koji decenijama proučava uticaj bračnih sukoba na decu, ističe da je tiha distanca često teža za decu od otvorene svađe. Njegovo istraživanje pokazuje da povlačenje roditelja više narušava dečiji osećaj sigurnosti jer dete ne razume šta se dešava – samo zna da nešto hronično nije u redu. Sa druge strane, deca koja vide da se roditelji posvađaju, ali potom nađu rešenje, izrastaju u stabilnije osobe.
Deca koja nisu imala priliku da vide taj drugi deo (rešenje) izrastaju u odrasle koji svako neslaganje doživljavaju kao početak kraja. Popuštaju i kada se ne slažu, ućute i to nazivaju "čuvanjem mira u kući".
4. Ostaju u vezama i na poslovima dugo nakon što prestanu da funkcionišu
Posao koji je prestao da bude dobar pre dve godine. Prijateljstvo koje se svodi na davanje bez primanja. Veza za koju ih prijatelji već dugo tiho pitaju zašto u njoj ostaju...
Oni su i dalje tu, i to opisuju kao odanost.
Ono što su gledali odrastajući bila je posvećenost definisana kao trpljenje. Odlazak je bio nešto što "dobri i odgovorni ljudi ne rade", a nezadovoljstvo je smatrano cenom odraslog doba. Niko im nije pokazao drugu opciju: iskreno pogledati situaciju i odlučiti da je vreme za kraj.
5. I dalje igraju ulogu posrednika između roditelja
Majka zove da se požali na oca. Sat vremena kasnije, otac šalje poruku da pita šta nije u redu sa majkom. Oni imaju 38 godina, žive u drugom gradu, i dalje prenose poruke između dvoje ljudi koji dele isti krov.
Ova uloga je počela rano. U braku u kom su odrasli prestali direktno da komuniciraju, dete postaje najsigurniji kanal, a ponekad i jedini saveznik.
Sociolog Pol Amato i istraživačicaTamara Afifi ispitali su ovaj fenomen na uzorku od 632 mlade odrasle osobe. Deca iz brakova sa visokim nivoom konflikta češće su se osećala razapeto između roditelja, što je direktno uticalo na njihovo lošije mentalno zdravlje. Najzanimljiviji detalj studije pokazuje sledeće: kod razvedenih roditelja ovaj osećaj kod dece počeo je da bledi tokom naredne decenije. Kod roditelja koji su ostali u lošem braku, taj osećaj je potrajao i duboko u odraslom dobu.
6. Govore da je "sve u redu" čak i kada nije
Svaka ovakva porodica imala je dve verzije: jednu za prazničnu čestitku i sliku na društvenim mrežama, a drugu za auto na putu do kuće. Deca su vrlo rano naučila koja je verzija za javnost.
Niko nije seo i objasnio im to pravilo. Naučili su ga gledajući roditelje kako se smeju na roštilju kod komšije, samo sat vremena nakon što ujutru nisu hteli ni da se pozdrave. Lekcija je bila jasna: nezadovoljstvo se krije i nosi u sebi, a svetu se prikazuje samo lepa slika.
Kao odrasli, to su oni prijatelji koji su uvek "super, samo zauzeti". Proći će kroz otkaz ili raskid i spomenuti to tek nedeljama kasnije, usput, kada je sve već prošlo. Ljudima koji su im bliski često je teško da ih do kraja upoznaju.
Odluka o ostanku u braku nikada nije bila jedini problem
Ništa od ovoga ne znači da je razvod automatski bolji izbor. Naučna istraživanja su po tom pitanju mnogo suptilnija.
Kada su Amato i sociolog Alan But pratili porodice tokom dužeg perioda, otkrili su da deca imaju koristi kada se završi brak sa visokim nivoom otvorenog konflikta, dok razvod u brakovima sa niskim nivoom konflikta (gde nema velikih svađa) može teže pasti deci. Ponekad je ostanak u braku zaista bolji izbor.
Ono što zapravo oblikuje dete jeste atmosfera u kući i to da li su odrasli bili iskreni u vezi sa njom. Roditelji koji su ostali i radili na svom odnosu, popravili ga ili bar prestali da se pretvaraju, odgajili su potpuno drugačiju decu od onih koji su ostali i utihnuli.
Za sve odrasle koji u sebi prepoznaju ove navike: važno je da znate da su to bile potpuno razumne i funkcionalne reakcije deteta na kuću u kojoj se mnogo toga prećutkivalo. Čitanje atmosfere i automatsko "sve je u redu" imalo je smisla kada ste imali deset godina.
Danas te navike možete slobodno da odložite. Vaši roditelji su napravili izbor u svom braku, a to nikada nije bio dug koji vi treba da vraćate.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
