- Lijana Čedžemova, koja je sa 10 godina preživela napad u Beslanu, i danas seća 1. septembra 2004. kao dana koji joj je zauvek promenio život.
- Danas radi kao saobraćajna policajka i svakog početka školske godine dežura ispred škole, čuvajući decu na putu do nastave.
Za Lijanu Čedžemovu početak školske godine nikada nije običan dan. Ona je danas saobraćajna policajka i već pet godina početak septembra dočekuje na dužnosti. Dok posmatra decu koja nasmejana idu u školu, misli joj se vraćaju na 1. septembar 2004. godine.
Imala je 10 godina i tog jutra je krenula u treći razred, držeći za ruku svog mlađeg brata Zelimhana, koji je polazio u prvi razred.
Nisu ni slutili da će tog dana njihova škola postati mesto jedne od najtežih tragedija u novijoj istoriji.
Mislili su da je vatromet
Lijana se i danas detaljno seća tog jutra. Majka ih je požurivala da se spreme, a ona je, kao starija sestra, držala brata za ruku dok su zajedno ulazili u dvorište škole broj 1 u Beslanu. Samo 15 minuta nakon početka nastave, školu su zauzeli naoružani teroristi.
Kada su odjeknuli pucnji i eksplozije, Lijana i njen brat u prvi mah nisu shvatili šta se događa.
"Pomislili smo da je vatromet ili nešto slično. Odjednom su ljudi počeli da trče na sve strane. Počela sam da tražim brata, uhvatila ga za ruku i zajedno smo potrčali", prisetila se Lijana.
Pokušali su da pronađu zaklon. Lijana je prišla velikom prozoru i pokušala da ga razbije, a jedan od prisutnih muškaraca pomogao im je da izađu kroz njega.
Ali ni tamo nisu bili bezbedni.
U školskom hodniku nalazili su se naoružani teroristi koji su čekali ljude.
"Sve je bilo potpuno zbunjujuće – vrištanje, buka, a moje majke nije bilo. Prošlo je 20 godina, a ponekad zastanem i pomislim: da li se ovo zaista dogodilo? Više mi liči na horor film", rekla je Lijana.
Tri dana u školskoj sali
Lijana i Zelimhan su potom dospeli u fiskulturnu salu, gde su se nalazili brojni taoci. Prema podacima o tragediji, u sali je bilo 1.128 ljudi, koje su naoružani napadači držali zatočene tri dana, bez dovoljno hrane, vode i neophodnih lekova.
Ubrzo su Lijana i njen brat ponovo bili pored majke. Zajedno sa ostalim taocima, naredne sate i dane proveli su u sali, čekajući da neko dođe i oslobodi ih.
"Čekali smo, verujući da će se sve svakog trenutka završiti i da će nas izvući. Drugi dan, treći... Bilo mi je veoma loše i jedva sam shvatala šta se događa", prisetila se Lijana.
Brat joj je krišom donosio vodu
Bez dovoljno vode, ljudima je bilo sve teže. Lijana se dva puta onesvestila. Tada je njen mlađi brat počeo krišom da odlazi do toaleta kako bi joj doneo makar malo vode.
"Mama mu je govorila: 'Sedi, ubiće te!' A on je odgovarao: 'Ne, moja sestra će se razboleti.'"
Zelimhan je puzao do toaleta i vraćao se sa nekoliko kapi vode. Lijana pamti da su mu usne već bile ispucale.
U jednom trenutku pronašao je mali krst koji je neko izgubio i dao ga sestri.
"Rekao mi je: 'Čuvaj ga i nemoj da ga baciš. Sigurno ćeš biti spasena.'"
Lijana tada nije bila krštena. Krstić je čuvala sve vreme, a nakon što je spasena i prebačena u bolnicu, tamo je krštena.
Eksplozija koja je promenila sve
Trećeg dana došlo je do eksplozije i među taocima je nastala panika.
Lijanina majka pokušala je da zaštiti ćerku svojim telom, dok je Zelimhan krenuo po vodu. Nikada se nije vratio.
Kada su pripadnici ruskih specijalnih jedinica počeli akciju spasavanja, situacija je postala još haotičnija. Lijana se seća pripadnika specijalne jedinice Aleksandra Perova, koji je pokušao da zaštiti nju i njenu majku. Perov je poginuo tokom akcije spasavanja.
"Njegova fotografija stoji u školskoj sali. I dalje pokušavam da pronađem njegovu porodicu kako bih im zahvalila za priliku da živim", rekla je Lijana.
"Mesec dana gotovo da nisam govorila"
Lijana je preživela, ali je nakon tragedije dugo bila u stanju šoka. Mesec dana gotovo da nije govorila.
Beslan je bio zavijen u crno. Porodice su tražile svoje najmilije, a među njima i Lijanina.
Njen otac, koji je takođe bio saobraćajni policajac, obilazio je mrtvačnice u potrazi za sinom. Porodica je kasnije dva puta morala da ga sahranjuje, nakon što su pronađeni različiti delovi tela.
Godinu dana kasnije, Lijanin otac preminuo je na poslu. Tada je sebi obećala da će krenuti njegovim stopama.
Svakog 1. septembra čuva decu
Lijana je postala saobraćajna policajka, baš kao njen otac. Već pet godina početak školske godine provodi na dužnosti, ispred škole.
"Sedeći tada, u tom paklu, nadala sam se da će doći ljudi poput mene i spasiti nas. Tri dana sam verovala da će doći moj tata", rekla je.
Danas je njena uloga drugačija, ali je osećaj odgovornosti isti – da deca bezbedno stignu do škole.
Lijana nema svoju decu, ali ima mlađeg brata koji danas ima 17 godina. Njena majka se nekoliko godina nakon smrti supruga ponovo udala.
Svake godine na dan sećanja porodica odlazi u školu broj 1 kako bi odala počast onima koji nisu uspeli da izađu iz nje.
Tragedija u kojoj je stradalo 186 dece
Opsada škole u Beslanu završena je 3. septembra 2004. godine. U tragediji su stradale 334 osobe, među kojima 186 dece, dok je više od 800 ljudi povređeno.
Jedan od terorista, Nurpaši Kulajev, preživeo je akciju i osuđen je na smrtnu kaznu, koja je kasnije preinačena u doživotni zatvor.
Godinama kasnije govorio je da se kaje zbog svojih postupaka. Na pitanje o deci, međutim, rekao je da pokušava da ne razmišlja o njima.
Te reči nisu mogle da promene ono što se dogodilo.
Za Lijanu i njenu porodicu, 1. septembar zauvek ostaje dan kada je trebalo da počne još jedna školska godina, a završio se gubitkom brata, oca i života kakav su do tada poznavali.
Zato danas, kada početkom septembra stane ispred škole i gleda decu kako dolaze na nastavu, Lijana ne vidi samo početak nove školske godine.
Vidi i desetogodišnju devojčicu koja je tog jutra držala svog malog brata za ruku.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U galeriji ispod pogledajte i citate o porodici:
BONUS VIDEO:
