Većina porodica ima jednu posebnu osobu, baku ili deku koji uskaču kada treba pričuvati dete, spremiti ručak ili pomoći roditeljima. Za njih je to mnogo više od obaveze: potrebni su, deca im veruju, a odnos sa unucima donosi posebnu vrstu bliskosti.
Međutim, jedno dugogodišnje istraživanje pokazalo je još nešto zanimljivo. Starije osobe koje su pomagale u brizi o unucima imale su znatno manji rizik od smrti tokom perioda praćenja.
Bake i deke koji čuvaju unuke imali su 37 odsto manji rizik od smrti
Berlinska studija starenja pratila je više od 500 osoba starijih od 70 godina tokom dve decenije, od 1990. do 2009. godine. Istraživači su upoređivali bake i deke koji su povremeno pomagali oko unuka sa starijim osobama koje nisu pružale takvu pomoć.
Rezultati su bili upečatljivi: bake i deke koji su pomagali u čuvanju unuka imali su 37 odsto manji rizik od smrti tokom trajanja studije u odnosu na one koji nisu pomagali. Ta povezanost ostala je prisutna i kada su uzeti u obzir starost, fizičko zdravlje i socioekonomski status.
Ipak, važno je naglasiti da ovo ne dokazuje da čuvanje unuka direktno produžava život. Moguće je i da su zdravije osobe od početka bile sposobnije da pomažu. Zato istraživanje treba posmatrati kao povezanost, a ne kao dokaz uzroka.
Nije samo stvar u fizičkoj aktivnosti
Briga o unucima prirodno pokreće starije osobe. Šetnja do parka, ustajanje sa stolice, igranje, spremanje obroka ili pomaganje detetu oko oblačenja predstavljaju dodatno kretanje koje se tokom dana nagomila.
Ali možda je još važnije ono što se ne vidi odmah, društvena povezanost i osećaj svrhe. Kada baka zna da je unuk očekuje posle škole ili deka zna da treba da ga odvede na trening, dan dobija određeni ritam. Tu su razgovori, smeh, zagrljaji i osećaj da je neko računa na njih.
Upravo osećaj da su potrebni može biti važan za psihološko blagostanje u starijem dobu. Nakon penzionisanja mnogima se naglo promeni svakodnevica: posao nestane, obaveze se smanje, a dani postanu manje strukturirani. Unuci mogu vratiti osećaj svrhe i pripadnosti.
U galeriji ispod pogledajte kako su izgledale bebe koje su čudom spašene sa Titanika!
Ne moraju to biti samo unuci
Zanimljivo je da sličan obrazac nije primećen samo kod baka i deka. Starije osobe koje su pomagale ljudima izvan svoje porodice takođe su pokazivale povoljnije rezultate. To znači da korist možda nije vezana isključivo za odnos sa unucima, već za osećaj da činimo nešto korisno za drugu osobu.
Jedno drugo istraživanje, koje je obuhvatilo gotovo 13.000 odraslih osoba starijih od 50 godina, pokazalo je da su oni koji su provodili najmanje 100 sati godišnje pomažući drugima imali 32 odsto manji rizik od smrti tokom naredne četiri godine.
Postoji važna granica
To ne znači da bi bake i deke trebalo da preuzmu roditeljsku ulogu kako bi bili zdraviji. Naprotiv, istraživanja prave razliku između povremene pomoći i stalne, zahtevne brige.
Povremeno čuvanje unuka može doneti kretanje, druženje i osećaj svrhe. Međutim, kada starija osoba praktično sama odgaja unuče, stres i iscrpljenost mogu imati potpuno drugačiji efekat. Zato možda najvažnija poruka ovih istraživanja nije da unuci produžavaju život, već da čoveku u starijem dobu mnogo znači kada ima razlog da ustane, izađe iz kuće, razgovara sa nekim i zna da je nekome potreban.
Ponekad su upravo te male obaveze, odlazak po unuče, zajednički ručak, šetnja ili pomoć komšiji, ono što danu daje smisao. A osećaj da još uvek imamo svoju ulogu u životima drugih možda je vredniji nego što na prvi pogled izgleda.
BONUS VIDEO:
