Kad sam videla šta je zet uradio mojoj ćerki, poludela sam: Zbog onoga što je usledilo pamtiće me ceo život

• Majka je primetila da sa njenom odraslom, udatom ćerkom nije sve u redu. Često je izbegavala viđanja, delovala uplašeno, bledo, odsutno... 
• Odlučila je da utvrdi šta se dešava i da spasi dete iz pakla kroz koji prolazi.

"Anja, šta se dešava?"

"Ništa se ne dešava. Jovan je samo umoran od posla i potreban mu je mir i tišina vikendom".

Tišina. Moja Anja, koja me je ranije svake subote pozivala na čaj, sada me moli da ne dolazim. Pogledala sam kalendar na frižideru: poslednji put sam videla ćerku u julu. Pre tri meseca. Tada nije bila svoja. Ćutljiva, bleda. Stalno je gledala u telefon.

"U redu", rekla sam. "Neću doći".

Spustila sam slušalicu. I odmah otvorila aplikaciju za taksi. Pošto Anjin glas nije zvučao kao odbijanje, već kao molba za pomoć, nije mogla da čuje samu sebe.

U subotu ujutru, stajao sam na njihovim vratima. Bila je to nova zgrada, dvanaesti sprat, sa panoramskim prozorima. Kada su kupili ovaj stan pre četiri godine, Anja je bila srećna. Pokazala mi je prazne sobe, gde će biti kuhinja, gde će biti spavaća soba. Smejala se. Nisam je čula da se smeje već dugo.

Pozvonila sam na vrata. Dugo se niko nije javljao. Onda su se ispred vrata pojavili spori, oprezni koraci.

"Ko je tamo?"

"Anja, ja sam".

Pauza. Brava je škljocnula.

Moja ćerka je stajala na vratima — i nisam je prepoznala. Deset kilograma, barem, je nestalo. Anja je nekada bila okrugla i mekana — sada su joj ključne kosti i zglobovi bili tanki kao kod tinejdžerke. Njena kosa, uvek raspuštena, bila je zategnuta u čvrstu punđu. Njen ogrtač je bio siv, ispran. I što je najgore— njene oči su bile uplašene.

"Mama! Ti... zamolila sam te da..."

"Anja, šta je sa tobom? Mnogo si smršala".

Mehanički je prešla rukom preko stomaka.

"Sve je u redu. Samo... Jovan kaže da moram da pazim na figuru".

Moja Anja, koja je sa dvadeset sedam godina bila toliko lepa da su muškarci okretali glave na ulici, nikada nije bila nesigurna u svoj izgled.

"Pusti me da uđem", rekla sam joj tiho.

Bacila je pogled na sat. Brz, nervozan pogled.

"Nemoj dugo, mama. Jovan će se uskoro vratiti".

Stan je bio čist. Gotovo previše čist. Ništa nije bilo van svog mesta, nijedan zalutali predmet. Daljinski upravljač je stajao paralelno sa ivicom stočića. Kuhinja je bila besprekorno čista, ni mrvice ni mrlje. Čak je i peškir visio ravno.

"Čaj?" upita Anja. Njen glas je bio ravnomeran i ljubazan. Kao kod konobarice.

"Može", rekla sam.

Gledala sam kako moja ćerka stavlja kuvalo i vadi šolje. Njeni pokreti su bili precizni, odmereni, kao da je sve to uradila istim redosledom hiljadu puta.

"Kako je sa poslom?", pitam je.

"Ne radim, mama. Znaš to".

"Znam. Ali zašto?"

"Jovan je rekao da mi to ne treba. On izdržava porodicu".

Rekla je to mirno, kao da je pričala o vremenu. Moja Anja, koja je zarađivala hiljade evra uređenjem enterijera i volela svoj posao, sada je sedela kod kuće jer je "Jovan tako rekao".

"Šta je sa tvojim prijateljima? Da li je Lena zvala?" - Lena joj je bila najbolja drugarica.

"Nije zvala. Jovan kaže da loše utiče na mene".

"Kakav je to loš uticaj?"

"Pa, ona je razvedena. Stalno kritikuje muškarce. Jovan ne želi da se družim sa negativnim ljudima".

Ćutala sam. To nisu bile Anjine reči — to su bile tuđe reči na njenim usnama, naučene napamet. Gotovo neprimetne. Ali bile su čujne.

"Gde ti je telefon?", pitala sam.

"Na noćnom stočiću".

"Mogu li ga videti?"

Anja se stresla.

"Zašto?"

Samo mi daj telefon.

Moja ćerka je donela svoj telefon. Ekran je bio crn.

"Molim te, uključi ga".

"Ispražnjen je..."

Gde je punjač?

"Mama, zašto ti treba moj telefon?"

Panika. Tiho, prigušena, ali i te kako čujna.

"Anjuška", uhvatih je za ruku. "Šta se dešava?"

Naglo je povukla ruku, uplašena.

"Ništa se ne dešava! Samo... Moram da punim telefon po rasporedu. Jovan je napravio raspored da me ne bi ometali".

Raspored punjenja telefona, dnevni raspored, potpuna kontrola. Pogledala sam svoju ćerku. I odjednom sam primetila. Na njenom zglobu, ispod rukava ogrtača, pojavljivala se žućkasta mrlja.

"Šta je ovo?"

"Udarila sam se o vrata ormara".

"Pokaži mi".

"Mama, sve je u redu!"

U tom trenutku vrata su se otvorila. Jovan je tiho ušao. Nisam čak ni čula ključ u bravi — samo sam se okrenula, a on je već stajao tamo. Skidao je cipele i pažljivo ih stavljao na policu. Gledao nas je.

"Anja, zašto si otvorila vrata?" Glas je bio miran, čak i nežan. Ali videla sam kako se moja ćerka prepala, kao da se smanjila.

"Ja... ovo je mama..."

"Dogovorili smo se - vikendom nema gostiju. Umorim se od posla, potrebni su mi mir i tišina".

Ušao je u sobu i osmehnuo mi se, ljubazno ali hladno, kao bankarski menadžer.

"Vera, dobar dan. Žao mi je, ali znate da je Anja veoma emotivna. Potrebna joj je mirna rutina. A posete je previše stimulišu. Ja kao njen muž moram da brinem o njenom zdravlju".

Videla sam Anju kako stoji pognute glave, sklopljenih ruku, plašeći se da prigovori, plitko dišući.

"Razumem", rekla sam. "Ali nisam videla ćerku tri meseca."

"Tri meseca nisu mnogo", Jovan sede na sofu i prekrsti noge. "Mladoj porodici je potreban prostor. Anja sada ima druge prioritete."

Pogledala sam ćerku. Ona je ćutala.

"Anjuška", pozvao je Jovan. "Ne smeta ti ako mama ode, zar ne? Moramo da razgovaramo o jelovniku za narednu nedelju."

Anja je brzo, poslušno klimnula glavom.

"Da. Mama, žao mi je, stvarno moramo..."

Ustala sam i uzela torbu. "U redu, idem".

Zagrlila sam ćerku. Nije se pomerila, samo je trpela moje zagrljaje.

"Anja", šapnula sam , "ako se nešto desi, pozovi me bilo kada."

Nije odgovorila.

Izašla sam iz zgrade i stala na autobusku stanicu, čekajući taksi. Oktobarski vetar mi je čupao kosu i pekao lice. Nije me bilo briga – samo mi se jedna stvar vrtela po glavi.

Ćerka je smršala, gledala dole, plašila se da uključi telefon i poslušno klimnula glavom kada joj je muž rekao da majka mora da ode.

Pomislila sam: nema pretnji, nema vrištanja. Ali sve je izbrisano iznutra - on je briše polako, dan za danom, rasporedima i satima, frazama o brizi.

Odvojio ju je od posla kako bi bila zavisna. Od svih prijatelja kako ne bi imala sa kim da se konsultuje. Od svega živog kako ne bi imala snage da se odupre. I jedva se više opire. Misli da ne može da se snađe bez njega.

Pozvala sam taksi, uključila telefon i pozvala Tamaru, moju prijateljicu psihološkinju.

"Tamara, hitno mi je potrebna tvoja pomoć. Stvarno".

Tamara je stigla brzo, bez postavljanja nepotrebnih pitanja. Sedele smo u kuhinji, ćutke pijući vodu — nije bilo vremena za ceremoniju. Ispričala sam joj sve: njenu mršavost, isključen telefon, čudan raspored i zabrinutost u njenom glasu.

"To je gaslajting", rekla je Tamara, ne čekajući pauzu. "Emocionalno zlostavljanje, izolacija i kontrola prikriveni kao briga. Anja je zarobljena; izgubila je poverenje u sebe."

"Ja ću je odvesti", rekla sam. Glas je bio čudan. Čvrst.

"Idi po nju. Ne sutra. Danas. Dok je još uvek ostalo malo topline u njoj."

"A ako se ne složi?"

"Daj joj izbor između povratka u život i potpune tišine. Izabraće prvo, iako će se plašiti."

Zvala sam Anju uveče, Jovan se javio. "Vera, Anja je zauzeta".

"Reci joj da ću biti tu kod vas sutra u deset."

"Sutra nam neće biti zgodno da dođete".

"Svakako ću doći".

Ovog puta se nisam plašila odbijanja - samo sam pripremila frazu: "Spakuj stvari, hajdemo kod mene".

U nedelju sam ponovo stajala na vratima. Moja ćerka ih je otvorila, izgledajući kao da nije spavala celu noć. Oči su joj bile crvene, ruke su joj se tresle.

"Mama, nemoj..."

"Spakuj svoje stvari", rekla sam.

"Šta ti..."

"Samo spakuj. Sada."

Anja je pokušala da se povuče, ali ja sam već ušla u sobu, otvarala fioke, vadila odeću, dokumenta i punjač za telefon iz ormara.

"Mama! Jovan..."

"Anja, ti ne živiš ovde, ti preživljavaš. A ja ću ovo završiti."

Odjednom je izgledalo kao da popušta. Sela je na krevet i pokrila lice rukama.

"Ja sama ništa ne razumem. On sve odlučuje umesto mene. Kukavica sam, mama".

"Nisi kukavica. Samo si predugo bila u tuđim rukama."

Jecala je, a zatim podigla pogled. U njima nije bilo poznatog straha, samo umor.

"U redu, ići ću."

Spakovale smo stvari bez razgovora. Anjini prsti su drhtali dok je sklapala pasoš i kreditnu karticu, i znala sam da nešto u njoj počinje da ide naopako.

Vrata hodnika su se otvorila uz suv klik. Jovan je ušao, ne očekujući da će nas videti sa koferom.

"Šta se dešava?" Glas mu je bio tih, koliko sam čula, nikada ga nije povisio.

"Anja i ja odlazimo. Bolje je da ona živi odvojeno".

"Uništavaš porodicu. Srećnu". Gledao je samo u mene.

"Spasavam ćerku".

Jovan je skrenuo pogled na Anju:

"Da li želiš da odeš od nas? Onda ćeš kasnije zažaliti".

Anja je pogledala njega, mene i prvi put za pet godina rekla:

"Plašim se da ostanem ovde. Otići ću".

Ovo nije bila pobeda, već izjava napaćene duše.

Vera i Anja nisu govorile tokom celog putovanja. Njena ćerka je morala da iskusi samoću pre nego što ponovo nauči da bude živa.

Prve nedelje, Anja je samo spavala. Jela je sa mukom, puštala muziku na telefonu i gledala kroz prozor.
Tamara je došla i pričala o mehanizmima kontrole i ličnoj odgovornosti.

Postepeno, Anja je ponovo počela da liči na onu staru. Dobila je nekoliko kilograma i ofarbala kosu u plavo. Zvala je Lenu.

Mesec dana kasnije, Anja je otvorila laptop. Pregledala je stare projekte. Stisnuvši vilicu, napisala je klijentu:

"Vratila sam se poslu. Preuzimam kuhinju". Odjednom je njen život imao smisao koji nije bio povezan sa odlukama drugih ljudi.

Jovan joj je slao poruke, zvao ju je — više nije pretio, već je molio, izvinjavao se, priznavao svoje greške. Anja je slušala bez reagovanja. Najvažnije od svega, prvi put posle dugo vremena, nije se plašila.

Razvod je trajao šest meseci. Prodali su stan, a Anja je dobila polovinu novca. Od tog novca je kupila mali stan i sama je birala zavese, nameštaj i raspored dana. Spavala je sa otvorenim prozorom i isključenim telefonom.

Postepeno je preuzimala nekoliko novih narudžbina. Vratila se prijateljima i upoznala novi tim dizajnera. Sada nijedan raspored neće biti razlog da promeni njen život.

"Mama, još uvek se plašim", priznala je u kuhinji uz čaj.

"Ali sada znaš da je sve stvar tvog izbora".

Dve godine kasnije, slučajno je srela Jovana blizu prodavnice.

"Možda bi trebalo da razgovaramo? Promenio sam se", rekao joj je.

Anja ga je mirno pogledala.

"Ne, Jovane. I ja sam se promenila", rekla je mirno, svesna da je pred njom život kojeg se ne treba plašiti.

U foto-galeriji pogledajte i najlepše citate o porodici:

BONUS VIDEO:

(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)