"Jesi li sigurna da su ovo zaista moji unuci, Ivana?" glas moje svekrve, gospođe Marije, odjekivao je kuhinjom dok sam sekla hleb za večeru. Ruke su mi se tresle, ali sam se trudila da ostanem mirna pred decom. Moj muž, Branko, sedeo je za stolom i ćutao, gledajući u svoj tanjir kao da će mu hrana dati odgovore koje ja nisam mogla.
"Mama, molim te...", šapnuo je Branko, ali Marija je već nastavila:
"Samo govorim ono što svi misle. Pogledaj Luku – plave oči, a ni ti ni Ivana nemate plave oči. A mala Ema... ona je tvoja, ali opet, nešto mi ne ide."
Osećala sam kako mi srce lupa u grlu. Uvek ista priča. Od dana kada smo se venčali, Marija je pokazivala otvorenu naklonost prema unucima svoje ćerke Ane. Njihove slike krasile su svaki kutak njenog stana, dok su slike moje dece stidljivo bile postavljene na policu iza televizora.
Sećam se prvog Božića kod nje. Ana i njen muž Marko su stigli sa decom – svi su dobili poklone, a moji Luka i Ema su dobili samo čokoladu i čarape. Branko je tada rekao: "Mama, oni nisu ništa manje tvoji unuci". Ona je samo slegnula ramenima: "Znaš me, volim sve isto".
Ali nije bilo isto. Nikada nije bilo isto.
Godinama sam ćutala. Trudila sam se da budem dobra snaja, kuvala sam joj ručkove, vodila decu kod nje kad god je htela. A ona bi uvek našla način da me ponizi – "Ivana, ti nisi iz naše porodice, došla si spolja." Ili bi komšijama pričala koliko su Anina deca pametna i lepa, a o mojoj bi pričala samo kada bi ih upoređivala sa nekim iz komšiluka.
Najgore je bilo kada je počela otvoreno da sumnja u očinstvo moje dece. Jednom je čak i pred Brankovim prijateljima rekla: "Znaš, Branko, danas žene svašta rade dok su im muževi na poslu..." Smejali su se, ali meni se nije smejalo.
Jedne večeri, posle još jedne takve situacije, sela sam sa Brankom u dnevnu sobu. Deca su već spavala.
"Branko, dokle ćeš još ćutati? Tvoja majka mi uništava život. Deca osećaju kao da ih ne voli kao druge. Luka me pita zašto baka više voli Lanu i Filipa nego njega i Emu. Šta da mu kažem?"
Branko je dugo ćutao. Znao je da govorim istinu. "Ne znam šta da radim, Ivana. Znaš kakva je moja majka... Ako joj bilo šta kažem, biće samo gore."
"A ja? Zar mi nije sve gore svakog dana? Zar te nije briga što tvoja deca pate?"
Te reči su ga pogodile. Videla sam mu u očima.
Sledeće nedelje je bio rođendan male Eme. Pozvali smo celu porodicu. Marija je došla poslednja, sa poklonom za Aninu decu – skupom igračkom – a za Emu, samo knjigom iz knjižare polovnih knjiga. Ema je pokušala da bude ljubazna: "Hvala ti, bako!", ali sam mogla da vidim tugu u njenim očima.
Nakon što su svi otišli, sela sam na pod pored Eme i Luke. "Deco, znate li da vas mama i tata vole više od svega na svetu? Nije važno šta drugi misle ili govore." Luka me je pogledao: "Mama, zašto me baka ne voli kao Lanu? Jesam li nešto pogrešio?"
Srce mi se slomilo.
Te noći nisam mogla da spavam. Razmišljala sam o svemu što sam prošla – o tome kako sam napustila svoj rodni grad zbog ljubavi prema Branku i preselila se u Niš gde me niko nije poznavao; o tome kako sam pokušala da budem deo njegove porodice; o svim ružnim rečima koje sam prećutala zbog mira u kući.
Sledećeg dana sam odlučila da razgovaram sa Marijom nasamo. Pozvala sam je na kafu.
"Ivana, šta ima?", hladno je upitala čim je sela.
"Marija, moramo da razgovaramo kao dve odrasle žene. Znam da me nikada nisi prihvatila kao snaju kakvu si želela za svog sina. Ali tvoje reči bole – mene i moju decu. Više ti neću dozvoliti da ih povređuješ svojim sumnjama i poređenjima. Ako imaš nešto protiv mene, reci mi – ali ostavi decu na miru."
Pogledala me je iznenađeno, prvi put bez reči.
"Znaš li kako se Luka oseća kada ga pitaš zašto ima plave oči? Znaš li koliko je puta plakao jer misli da nije dovoljno dobar za tebe?"
Marija je dugo ćutala. Na kraju je samo rekla: "Nisam znala... Nisam htela..."
"Ali jesi", tiho sam je prekinula. "A sada znaš. Ako želiš da budeš deo naših života, moraš da nas prihvatiš takve kakvi jesmo. U suprotnom, udaljićemo se – ne zbog mene, već zbog dece koja zaslužuju bakinu ljubav baš kao i svako drugo unuče."
Otišla je bez reči.
Dani su prolazili. Marija se povukla – nije dolazila niti zvala neko vreme. Deca su bila mirnija, a ja sam osetila olakšanje pomešano sa tugom.
Jednog dana je stigla poruka: "Ivana, mogu li da dođem da vidim decu? Donela bih im kolačiće." Složila sam se, ali ovog puta pod svojim uslovima.
Kada je stigla, sela je sa Lukom i Emom na pod i ispričala im priče iz svog detinjstva. Prvi put ih je pogledala sa toplinom u očima.
Možda se ljudi mogu promeniti kada im pokažemo koliko njihove reči bole. Možda ne mogu svi da oproste ili zaborave – ali mogu da pokušaju da razumeju.
Ponekad se pitam: Koliko nas ćuti zarad mira u domu? Koliko nas pati zbog tuđih očekivanja? Da li se isplati žrtvovati sopstvenu sreću zbog tuđe tvrdoglavosti? Ili šta bi se desilo da joj je moj muž poverovao i tražio da se utvrdi očinstvo naše dece?
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
