Rekli joj da joj je beba mrtva, 42 godine kasnije joj stigao mejl: "To me vratilo unazad, otkrila sam istinu"

Sedamdesetih godina prošlog veka desilo se najviše otmica beba i zamene u porodilištima. Decenijama kasnije roditelji su pokušavali da nađu svoju decu, dok drugi nisu odustali sve do svoje smrti. Ovo je priča o Dajani koja je prošla kroz agoniju porođaja, a potom i vesti da joj je dete mrtvo...

Jedan 42-godišnji čovek po imenu Sajmon mi je iznenada pisao, rekavši da veruje da bih mogla biti njegova majka.Bio je usvojen po rođenju i datum i lokacija su se svakako poklapali; zaista sam tog dana dobila bebu, u tajnosti, kao jadno naivna, neudata 21-godišnjakinja. Ali Sajmon nije mogao biti moj sin, jer je moja beba umrla. Babice su je odnele, čak mi nisu rekle da li sam dobila dečaka ili devojčicu, pre nego što su se vratile da mi ravnodušno saopšte da je beba mrtva.

Nije bilo reči utehe, niti "žao mi je zbog vašeg gubitka". Za sve u bolnici, bila sam prava sramota, a smrt moje bebe samo kazna za moj strašni greh. I tako, četiri decenije, nisam progovorila ni reč o tome: ni porodici ni prijateljima – čak ni mužu i dvoje dece.

Progutala sam tugu i stid, ali me nikada nisu napustili. Ali, da li je ovaj stranac mogao da govori istinu? Da li je moja beba preživela? Drhtavim prstima sam otvorila fotografije koje je Sajmon priložio uz svoju poruku.Tamo sam videla jednu od njegovih ćerki: malu, nasmejanu devojčicu, sa mojim potpuno tamnoplavim loknama i očima boje lešnika. Iskreno, osećala sam se kao da gledam sliku sebe iz detinjstva.

U tom trenutku, ceo moj svet se okrenuo naglavačke. Četrdeset dve godine nakon što sam napustila bolnicu sa samo slomljenim srcem i zakopanom traumom, konačno sam bila na putu da saznam šokantnu istinu.

Skandal koji me obeležio za život

Kao i hiljade neudatih majki širom sveta, bila sam žrtva gnusnog skandala. Tolika je bila sramota imati vanbračnu bebu tada, da su do kasnih 1970-ih hiljade dece usvojene protiv želje njihovih majki.

U mom slučaju, vlasti su otišle korak dalje lažući me da je moja beba umrla, tako da nisam imala ni priliku da prigovorim.

Naravno, ne postoji statistika koja navodi koliko je siromašnih mladih devojaka bilo žrtva ovog posebno okrutnog zločina. Da su, kao ja, krile svoju trudnoću, verovatno bi stotine otišle u grob ne saznavši da je njihovo dete preživelo.

Iako sebe smatram jednim od srećnica jer sam konačno otkrila istinu, u 63. godini, moj bes je bio intenzivan. Bilo je to više od besa; bio je to osećaj potpune nemoći. Ovi stranci su preuzeli kontrolu nad mojim životom, jer su mislili da znaju bolje i tretirali su me kao smeće koje treba odneti i zaboraviti.

Luda ljubav i naivnost koja je dovela do trudnoće

Rođena sam 1955. godine u strogoj katoličkoj porodici, kao najstariji od petoro dece, i odrastala sam u Velingtonu, na Novom Zelandu. Išli smo u versku školu i crkvu tri puta nedeljno. Naše "se*sualno obrazovanje" – ako se to može tako nazvati – sastojalo se od prilično, iskreno rečeno, smešnih "saveta" kao što je da nikada ne sedim na sedištu u autobusu posle dečaka, jer bih mogla da zatrudnim.

Kada sam sa 19 godina otišla od kuće da bih radila u pabu u Sidneju, u Australiji, mama mi je ispod vrata kupatila stavila brošuru o anatomiji, ali čak i tada sam imala samo najneobičnije ideje o biologiji i kako se prave bebe.

Iz Sidneja sam dobila posao u Kanadi, gde sam živela idealan život, jašući konje na porodičnom imanju. I upravo sam se tu, sa 20 godina, zaljubila u Džejsona, zgodnog muškarca deset godina starijeg od mene, koji je živeo na obližnjoj farmi.

Naravno, kada smo počeli da vodimo ljubav, nismo koristili kontracepciju. Potpuno naivnoj i beznadežno zaljubljenoj, jednostavno mi to nije palo na pamet.

Kada je Džejson dobio posao u Kaliforniji, otišla sam da ga posetim za vikend, ali sam propustila let kući. Kada sam se vratila, moj poslodavac je bio besan i odmah me je otpustio. Bez posla, bez vize, morala sam da se vratim na Novi Zeland.

Bila sam slomljena. Džejson je tada već putovao i, dok sam razmišljala da pišem njegovoj staroj farmi u nadi da bi mogli da mu prenesu poruku, pošto nisu znali za našu vezu, na kraju sam odlučila da neću.

Mesec dana kasnije dobila sam drugi posao u Sidneju, na farmi konja koju vode katolički lekar Mark i njegova žena Alis. Kada sam počela da osećam mučninu, u početku sam to pripisala slomljenom srcu. Ipak, videla sam dovoljno na farmi da bih razumela šta signalizira moj otečeni stomak.

Međutim, poricanje i krivica su moćna kombinacija, pa sam se skrivala u širokim kombinezonima i radila od izlaska do zalaska sunca, namerno se previše iscrpljujući da ne bih razmišljala o budućnosti.

Moja osećanja stida bila su toliko intenzivna da nisam ni pomišljala da nikome kažem – ni porodici, pa čak ni Džejsonu. Ali, mogla sam da održim stanje poricanja samo do određene tačke.

Jedne noći u septembru 1976. godine, kada sam imala 21 godinu, počele su mi kontrakcije. Do jutra, bol je bio toliko intenzivan da sam se teturala do glavne kuće moleći za pomoć, govoreći da me užasno boli stomak.

Alis me je odvezla kod lokalnog lekara. Čula sam lekara kako kaže: "O, Bože" dok mi je skidao kombinezon, i videla sam šok – i bes – na Alisinom licu kada ju je istina pogodila.
Odbila je čak i da pođe sa mnom u bolnicu.

Isti stav me je dočekao na porođajnom odeljenju, gde je jedan pogled na moju levu ruku bez prstena rekao medicinskom osoblju sve što je trebalo da znaju.

Uspela sam da blokiram većinu detalja porođaja: agoniju, užas i čudnu tišinu koja je zavladala dok je moja beba bila umotana i odvedena u naručju stranca. Nikada je nisam čula da plače. Nisam čak ni videla lice svog deteta. Ostala sam gola, krvava, smrzavala se i jecala na bolničkim kolicima.

Ono što se sledeće dogodilo je i dalje užasno zamagljeno; ne mogu da se setim tačnih reči, ali znam da se jedna žena vratila da mi kaže da moja beba nije preživela. U tom trenutku, zatvorila sam se, bez snage da postavim bilo kakva pitanja, govoreći sebi da sam ovo zaslužila.

Sledeće čega se sećam jeste da mi je u ruku gurnut neki papir, a hladan glas mi je rekao da ne mogu da odem dok ne potpišem otpusnu listu. Kao robot, radila sam ono što mi je rečeno.

Bila sam u previranju, bez ikoga da me uteši. Niko nije znao za moju trudnoću osim Alis i Marka, a njihova kuća je bila jedino mesto gde sam morala da idem.

Ne sećam se kako sam tamo stigla, samo se sećam da sam ušla u kuću i niko nije progovorio ni reč. Nisu pitali za bebu, niti šta se desilo – ništa.

Bilo je to tako mračno vreme. Ali kako bih mogla da tugujem za detetom za koje nikad nisam priznala da ga nosim? Uradila sam jedino što mi je palo na pamet; sve sam to – Džejsona, trudnoću, bebu – stavila u glavi u jednu kutiju i čvrsto je zatvorila.

Kasnije te godine, kada mi je veterinar u poseti ponudio posao negde drugde u Sidneju, napustila sam kuću Alis i Marka bez opraštanja.

Nova Dajana je zamenila naivnu, poverljivu devojku koja je prvi put napustila dom sa 19 godina – mlada žena očvrsnuta prema svetu i odlučna da se nikada više ne oseća tako nemoćno.

Svu svoju energiju sam uložila u posao, nastavila sam da studiram veterinu na univerzitetu i stekla kvalifikaciju veterinara. Godine 1983. upoznala sam Ijana, još jednog studenta. On je bio moj prvi intimni partner od Džejsona, ali pošto sam sada napustila svoju veru, naša veza je bila zabavna i uzbudljiva – oslobođena krivice koju sam ranije osećala.

Venčali smo se 1987. godine, ali nikada nisam ni blizu podelila svoju strašnu tajnu sa njim; iako je možda bio podrška, nisam želela da rizikujem da uništim svoj novi početak otvaranjem Pandorine kutije.

Godine 1991. rodila se naša ćerka Sara. Trudnoća je bila tri svetlosne godine daleko od moje prve trudnoće; sada su svi bili toliko srećni zbog mene, a ja sam se osećala voljeno i poštovano.

Što se tiče samog porođaja, bio je dan i noć u poređenju sa mojim prethodnim porođajem.
Ipak, nakon što je Sara odvedena na merenje, nisam automatski ispružila ruke da je vratim. Bila sam smrznuta. Medicinska sestra je morala nežno da pita: "Da li želite da držite svoju bebu?"

Kada sam to učinila, talas ljubavi koji sam osetila bio je neverovatan. Držeći svoju prelepu ćerku u naručju, shvatila sam: ovu mogu da zadržim.

Obećala sam joj da neću dozvoliti da prođe nijedan dan, a da joj ne kažem koliko je volim. Obožavala sam majčinstvo i ponekad bih, gledajući Saru, pomislila: "Šta ako...?"
Ipak, brzo bih odgurnula te misli.

Kada se naš sin Danijel rodio dve godine kasnije, osetila sam istu žestoku ljubav žene koja zna kako je ne dovesti bebu kući. Nekako je prošlo 25 godina. Deca su izrasla u srećne, zdrave odrasle osobe i, iako moj brak nije potrajao, živela sam dobar život, ispunjen ljubavlju.

Onda, jedne večeri u decembru 2018. godine, bila sam na večeri sa Danijelom i po povratku sam primetila imejl na telefonu sa nepoznate adrese. Bio je dugačak i u početku su mi samo određene fraze padale u oči. Da je Sajmon, pisac, usvojen po rođenju, iz iste bolnice u koju sam i ja išla, i da je nedavno uradio DNK test, što ga je, dugim, zamršenim putem, dovelo do mene.

Pronašao je moju sliku na internetu i odmah je prepoznao sličnost sa svojom ćerkom, tada trogodišnjakinjom.

Iako bi neki ljudi možda pomislili da je u pitanju greška ili prevara, kada sam videla sliku samog Sajmona, nisam imala nikakve sumnje. On je bio slika Džejsona. Znala sam, jednostavno sam znala, da je ovaj 42-godišnji muškarac moje prvorođeno dete i da su me u bolnici lagali.

Ta "otpusna" lista u bolnici? Mora da su to bili papiri za usvajanje. Okrutnost mi je oduzela dah. Nisam imala pojma kome da se obratim ili šta da radim. Grozničavo guglajući odgovore, pronašla sam Dobrotvorno društvo, koje podržava ljude pogođene usvajanjem.

Već sledećeg dana, našla sam se kako sedim u njihovoj kancelariji sa savetnikom.
Prvi put za 42 godine, pričala sam o svojoj prošlosti. Sve što sam decenijama potiskivala, sav bol, strah, krivicu i stid, izlili su se na površinu – kao i moj novootkriveni bes.

Savetnica mi je rekla da je u prošlosti bilo hiljada prisilnih usvajanja u Australiji i, šokantno, nije neuobičajeno reći neudatim majkama da su im bebe umrle.

Uz njenu pomoć, uspela sam da sednem i napišem odgovor Sajmonu nekoliko dana kasnije.
"Nema lakog načina da se ovo kaže", napisala sam. "Ali kada si se rodio, rečeno mi je da si umro".

Pokušala sam da objasnim uticaj koji je njegov gubitak imao na moj život i rekla sam mu o Sari i Danijelu, njegovoj polusestri i bratu.

Bez savetnika nikada ne bih preživela; moje emocije su bile u slobodnom padu. Borila sam se sa iscrpljenošću i krivicom što sam krila ovu "bombu" od Sare i Danijela, kao i sa užasnim strahom da će me, kada je otkriju, osuditi. Znala sam da ću morati da im kažem u nekom trenutku, ali sam prvo morala da upoznam Sajmona, da bih se uverila u činjenice.

U naknadnim imejlovima, Sajmon je objasnio da ga je po rođenju usvojio divan par koji ga je obožavao. Iako je oduvek znao da je usvojen, imao je divno detinjstvo.

Nakon što je i sam postao otac, odlučio je da želi da pronađe svoje biološke roditelje i registrovao je svoj DNK na veb-sajtu za poreklo, što ga je dovelo do Džejsonove porodice u Kanadi. Džejson je nedavno preminuo, ali jedan rođak se setio da je pomenuo svoju bivšu devojku Dajanu u Australiji i uspeo je da me pronađe. Kada je to uradio, shvatio je da su ga rezultati njegovog porekla povezali i sa nekim od mojih rođaka.

Naravno, Sajmon je bio slomljen kada je saznao za užasne okolnosti svog rođenja. Kao i mene, sama okrutnost toga ga je zaprepastila. Njegovi usvojitelji takođe nisu bili obavešteni; rečeno im je da sam sama odlučila da se odreknem Sajmona, ali da želim da ga odgaja katolička porodica, i godinama su mi čak slali pisma i fotografije koje su prikazivale njegov napredak na adresu koju su dobili. Ko zna gde su završili. Sledećeg meseca sam letela dva sata od svog doma u Brizbejnu da bih se sastala sa Sajmonom.

Skoro sam hiperventilirala od straha. Da li bi krv bila dovoljna da nas spoji, ili će Sajmon odlučiti da me ipak ne želi u svom životu? I šta bi sve ovo značilo za Saru i Danijela?
Onda sam odjednom prolazila kroz zonu za dolaske i videla ga, kako drži buket belog cveća. Svi moji strahovi su nestali i pala sam jecajući u njegovo naručje - prvi put sam ga držala. Uopšte se nisam osećala kao stranac.

Naš razgovor - o njegovoj porodici i mojoj - bio je topao i lak.

Nisam mogla da prestanem da ga gledam, nisam mogla da zamislim da mogu tek tako da ga zagrlim, uzmem za ruku. Delovalo je nemoguće, ali divno. Bilo je teško reći zbogom sledećeg dana, ali postojala je jedna ogromna prepreka koju sam morala da prevaziđem: morala sam da kažem Sari i Danijelu svoju tajnu.

Dva dana kasnije, pozvala sam ih na večeru, drhteći od nervoze dok smo sedali.

Čuvši moju šokantnu priču, bili su neverovatni; povređeni i užasnuti zbog mene, ali uzbuđeni što će upoznati svog novog polubrata. Moje olakšanje je bilo neopisivo; zaspala sam sa osmehom na licu prvi put posle decenija.

Tek nakon što je osmeh skinuo, shvatila sam pravu težinu onoga što sam nosila svih ovih godina. Nekoliko nedelja kasnije, svi smo sedeli u prepunom restoranu u Brizbejnu, jeli i smejali se. Posmatranje moje troje dece bilo je preplavljujuće i osetila sam osećaj mira koji mi se nekada činio nemogućim. Bilo je još emotivnijih trenutaka, poput toga da sam to rekla svojoj braći i sestrama i videla njihov šok i tugu, iako su svi bili podrška. Moji roditelji su umrli godinama ranije. Godinu dana nakon Sajmonovog imejla, 2019. godine, upoznala sam njegove usvojitelje. Iako je ono što se dogodilo na njegovom rođenju toliko tužno, drago mi je što je pronašao tako porodicu u kojoj je bio tako voljen. 

Istražila sam da li da se obratim bolnici u kojoj sam se porodila, ali mi je rečeno da su zgrade srušene, a zapisi uništeni.

Odlučila sam da ne ulažem svoju energiju u borbu koju verovatno ne bih dobila i odbila sam da dozvolim da me gorčina proguta. Umesto toga, izabrala sam mir, da živim za sada i provedem vreme koje imam sa svojom neverovatnom porodicom.

Nije uvek lako. Patnja tih izgubljenih godina i ljubav koju sam mogla da pružim Sajmonu je rana koja nikada neće zaceliti.

Ipak, naš odnos je divan, udoban i miran. Viđamo se svakog meseca i razgovaramo ili se dopisujemo tri puta nedeljno.

Veoma sam ponosna na ljubaznu, brižnu osobu i divnog oca kakav jeste – i na neverovatnu vezu koju smo izgradili uprkos svim preprekama.

BONUS VIDEO:

(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)