Kiran Hejvard je bio ono što bi mnogi roditelji smatrali savršenim sinom. Umiljat, emotivan, i neobično vezan za majku. Dok su njegovi vršnjaci bežali od roditeljske pažnje i pokazivanja emocija, Kiran se nikada nije stideo da svoju majku Andreu zagrli i poljubi, pa čak i pred drugovima. Njihova bliskost je bila neuobičajena za tinejdžera, ali Andrea se time ponosila.
Porodične fotografije sa letovanja iz 2015. godine svedoče o toj ljubavi – nasmejan trinaestogodišnjak grli majku dok uživaju na moru. Sve je delovalo kao idilična priča o zdravom odnosu deteta i roditelja. Međutim, samo nekoliko nedelja nakon te slike, Kiranov život je krenuo potpuno drugim, mračnim putem.
Majke najbolje osete svoju decu, umeju da predosete da će da se desi nešto loše.
Prvi znaci problema - loše društvo i droga
U jesen 2015. godine, Kiran je počeo da se druži sa starijim dečacima koji su ga uvukli u svet droge. Njegovi roditelji, Andrea i Majkl, kamiondžija, primetili su promene. Kiran je počeo da se udaljava, a ubrzo su došli do saznanja da koristi kanabis. Kada su pokušali da mu objasne opasnosti takvog ponašanja, Kiran bi to odbacivao kao preteranu zabrinutost.
On je imao disleksiju koja nikada nije bila zvanično dijagnostikovana, što mu je dodatno otežavalo školovanje. Nastavnici su ga smatrali lenjim, a ne shvatajući stvarni uzrok njegovih problema, niko mu nije ponudio pravu podršku. Frustriran, počeo je da beži sa časova i gubi interesovanje za školu.
Kada institucije zakažu
Andrea se više puta obraćala školi i policiji, prijavljujući da joj sin redovno napušta školu i druži se sa sumnjivim osobama. Međutim, odgovori su bili pasivni – niko nije preduzeo konkretne mere. Školski policajci su tvrdili da "ne mogu sprečiti decu da izlaze tokom pauze", dok su socijalne službe situaciju procenjivale kao "neproblematičnu" jer je dolazio iz, kako su rekli, "stabilne porodice".
Roditelji su pokušali sve što su mogli – upisali su ga u drugu školu, razmišljali o vojnoj akademiji, vodili ga lekarima. No ni lekari, ni škole, ni socijalni radnici nisu delovali zabrinuto, a u međuvremenu je Kiran sve dublje tonuo u kriminalni milje.
Dileri, novac i noževi su bili vesnici kraja njegovog detinjstva
Sa 14 godina, Kiran je već bio redovan korisnik kanabisa i član lokalne grupe dilera koja je operisala u Safoku i Eseksu. Počeo je da nosi skupu dizajnersku garderobu koju je predstavljao kao jeftine kopije, a novac je dolazio od dilovanja. Roditelji su tada još uvek verovali da je reč o tinejdžerskoj fazi.
Kada su ga prebacili u novu školu u januaru 2017. godine, već prvog dana je izbačen jer su mu u rancu pronašli drogu i nož. Tada je Andrea počela otvorenu borbu sa institucijama, ali svuda je nailazila na zatvorena vrata. Niko nije mogao – ili hteo – da im pomogne.
Bežanje iz kuće i porodični slom
Situacija se pogoršala – Kiran je počeo da se iskrada noću, roditelji su zatvarali prozore, pokušavali da ga spreče da odlazi, ali bezuspešno. Socijalni radnici su dolazili i odlazili bez konkretnih rezultata, fokusirani samo na pitanje da li je Kiran "srećan".
"Nama svima je bila potrebna pomoć, ne samo njemu," kaže Andrea. "Ali pošto smo delovali kao obična porodica, niko nije mislio da postoji ozbiljan problem."
Andrea je čak pratila njegove razgovore na društvenim mrežama, pronalazila dokaze o kriminalnim aktivnostima, pa čak i razgovore o pištoljima. Kiran je sve to relativizovao i tvrdio da roditelji "preteruju".
Posedovanje oružja i ulični rat
Sa 16 godina, Kiran je već nekoliko puta bio u policiji. Odbijao je da se vrati kući, a čak i kada su ga roditelji pronašli, policija bi ga vraćala na lokacije gde je živeo s bandama. Ubrzo nakon toga, uhapšen je zbog posedovanja teških droga, noža i velikih količina keša.
Policajci su, paradoksalno, pitali Andreu zašto ga pušta da se "mota s takvima", iako su upravo oni bili ti koji su mu dozvolili da se vrati u kriminalno okruženje.
"Nema meni pomoći, mama. Kasno je. Do guše sam u ovome," govorio joj je Kiran.
Zločin koji je sve promenio
U decembru 2018. godine, Kiran je od člana bande tražio da mu nabavi mačetu i dostavi je u hotelsku sobu u Kolčesteru, gde je boravio kao diler. Sledećeg dana je zajedno sa prijateljima nasrnuo nožem na Danijela Sondersa, oca dvoje dece, koji je od zadobijenih rana preminuo na mestu.
Na suđenju, nacija je zanemela. Kiran je bez emocija i sa jezivim detaljima opisivao ubistvo, čak oponašajući glasove i pokrete umirućeg čoveka. Publika i porota bili su šokirani njegovim bezosećajnim tonom.
Majčina ispovest: "Sve čega sam se bojala – ostvarilo se"
Andrea Hejvard je odlučila da progovori, ne da bi opravdala svog sina, već da bi upozorila druge roditelje i podelila bolnu istinu o nemoći pred sistemom.
"Zvali smo, molili, preklinjali za pomoć. Niko nas nije ozbiljno shvatao. Ljudi misle da se zločinci rađaju, ali moj sin nije bio takav. Postao je to – jer smo svi zakazali."
Kiran je osuđen na doživotnu kaznu zatvora s minimalnom kaznom od 19 godina. Andrea danas živi sa osećajem dvostruke krivice – jer je njen sin ubio čoveka, ali i jer veruje da je kao majka negde pogrešila.
Tragedija bez pobednika
Andrea često misli na porodicu Danijela Sondersa.
"Oni nemaju ni utehu da će ga ikada videti. Ja bar mogu da posetim svog sina u zatvoru. Mogu da se nadam da će se jednom promeniti. Oni to nemaju. I mi smo žrtve, svi smo žrtve – droge, bande, propalog sistema. Kiran nije rođen kao monstrum. On je to postao jer su svi digli ruke od njega."
Njena ispovest je bolan, ali važan podsetnik – da tragedije poput ove ne počinju iz vedra neba. One se grade godinama, dok sistem ne vidi, društvo ne reaguje, i dok roditelji, bez podrške, pokušavaju da spasu ono što se često već urušilo.
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
