ZAŠTO SE RODITELJI DANAS ČESTO ODLUČUJU ZA SAMO JEDNO DETE? Jedinci nisu sebični, razmaženi već uspešni

Finansijska nesigurnost i rastući troškovi brige o deci, sve više žena koje rađaju kasnije u životu, strah od uticaja na životnu sredinu – su razlozi koji su ubedili ljude da je imati dvoje ili više dece veći izazov, ili čak nije uopšte ni mogućnost. Zato je sve više jedinaca.

Da li je to razlog za brigu? Neće li jedinci– kako stereotipi sugerišu – odrastati usamljeni, manje društveno prilagođeni i razmaženi? Odgovor je: apsolutno ne. U stvari, jedinci mogu biti najbolje rešenje za sve probleme.

Skrivena istina o jedincima

„Dobro je čuvana tajna da jedinci ispadaju dobri ljudi. Ovo je poziv za buđenje roditeljima koji su odlučili da se zaustave na jednom detetu, posebno u prethodnim generacijama gde je postojao pritisak da imaju mnogo dece“, kaže Suzan Njuman, vodeći stručnjak za roditelje i socijalni psiholog.

„Ovi stereotipi su toliko čvrsto usađeni da ih možete uporediti sa seksizmom i ejdžizmom, tako da ih je teško otarasiti ih se. Ali reći ću da definitivno skrećemo iz tog ugla i borimo se protiv ove nepotrebne sramote.”

Moramo da se vratimo u SAD 1896. kada počinje 'sindrom jedinog deteta'. Dečji psiholozi G. Stenli Hal i Ev Bohanon koristili su upitnik da bi detaljno opisali ličnosti i osobine ponašanja dece jedinaca. Svoj rad nazvali su Studija neobične i izuzetne dece.

Zaključak je bio da deca bez braće i sestara imaju dugu listu negativnih osobina, uključujući usamljenost, asocijalnost i razmaženost. Hol je čak rekao da je biti jedinac „bolest sama po sebi“.

Iako je ta originalna studija je od tada bila žestoko kritikovana zbog svojih metoda, ona je uspostavila stavove koji traju do danas. Uprkos brojnim istraživanjima porodične dinamike koja pobijaju Holove i Bohanonove nalaze.

 „Većina istraživanja o različitim ličnostima jedinaca dosledno pokazuju prednosti toga da ste jedino dete, posebno u obrazovnim i akademskim uspesima“, kaže dr Adrien Mancilas.

„U društvenim i ličnim uspesima, istraživanja dosledno dokumentuju da su ova deca u velikoj meri slična svojim vršnjacima sa braćom i sestrama – nema značajne razlike.

Naravno, to ne znači da neka jedina deca neće pokazivati osobine zabeležene u toj studiji iz 1896. godine. Mogu da budu usamljeni i razmaženi, ali isto koliko i dete sa braćom i sestrama. Najveći uticaj imaju roditelji. Deca odgajana u srećnim domovima uglavnom pokazuju isti nivo sreće i socijalne stabilnosti bez obzira na to koliko braće i sestara imaju.

To takođe ne znači da ne postoje razlike koje treba uzeti u obzir. „Jedino dete je u zaista jedinstvenom položaju u porodici. Oni su jedini primaoci roditeljske pažnje, odgajani su daleko od sukoba i konkurencije koja dolazi sa braćom i sestrama“, kaže Mancilas.

„Istraživanje pokazuje da to znači bližu vezu sa roditeljima. Međutim, izazov tako bliskog odnosa je potencijal da dete bude neopravdano izloženo roditeljskom stresu ili da samo mora da izdrži intenzivniji odnos koji bi se mogao ublažiti bratom ili sestrom.”

Većina studija koje su intervjuisale odrasle koji su odrasli kao jedina deca pokazuju da je to, generalno gledano, bilo pozitivno iskustvo.

Njuman čak ukazuje na ono što se opisuje kao "dinastije jedinaca". „Sada postoje porodice koje obuhvataju više generacija u kojima je, ako su bili jedino dete, mnogo veća verovatnoća da će i sami imati samo jedno dete“, kaže ona.

Zašto više ljudi ima samo jedno dete?

Dakle, da li je porast porodica sa jednim detetom rezultat uspešnog razotkrivanja sindroma jedinog deteta? Ako jeste, zar ti stereotipi ne bi nestali? Njuman ističe druge uzroke zašto je jedino dete u porodici češće.

“Najočitiji razlog je taj što žene kasnije osnivaju svoje porodice. Obrazuju se duže, bave se karijerom i nalaze prioritet u drugim oblastima svog života“, kaže ona.

“Postoji i širi izbor porodičnih modela. Samohrani roditelji su u porastu, sve više ljudi usvaja ili radi vantelesnu oplodnju i opšta definicija porodice je drugačija ovih dana.”

BONUS VIDEO