Moj svekar Frenk je upoznao našu ćerkicu Ebigejl dan nakon što se rodila.

Bila sam potpuno iscrpljena nakon dugog porođaja hitnim carskim rezom, da sam sedela na krevetu i gledala supruga kako ljuljuška naše dete u rukama.

Ovaj divni momenat prekinuo je moj svekar kada mi je rekao: "Bila si previše lenja da guraš, a?"

Na prvu loptu pokušala sam to da shvatim kao neku vrstu šale, ali nisam mogla. Znala sam da iza tog smeha zapravo stoji potpuna iskrenost. On je uvek takav. 

Bila sam previše iscrpljena da bih bilo šta odgovorila, naročito kada se radi o nečemu što znam da je potpuno suprutno od istine.

Nažalost, ovo nije bio jedini put da je odlučio da navede na taj starinski princip odgajanja deteta.

Kada su on i svekrva došli u posetu nekoliko nedelja kasnije, želeo je da nam svima da do znanja da samo mi žene treba da menjamo pelene, hranimo, kupamo dete. To ne treba da radi njegov sin, a naročito ne on da pomogne.

Kada god bi Stjuart, moj suprug, krenuo da uradi nešto oko našeg deteta, on bi naglasio da priđem ja ili svekrva i obavim to umesto njega.

Ovakvo njegovo ponašanje traje godinama, čak i kada smo dobili još dece.

Frenkovi tradicionalni pogledi na roditeljstvo često uznemire i samu decu, kada im govori, recimo, da dečaci ne smeju da plaču. Došlo je do toga da moja deca više ne žele da posećuju baku zbog njegovog prisustva. Pokušavaju čak i sva porodična okupljanja da izbegnu jer će on biti tu.

Iskreno, i mene i Stjuarta ovo poprilično potresa. Žao mi je što bira ovakav način i odnos sa unucima, umesto da se okrene ljubavi i nekoj prijatnoj porodičnoj vezi.