Epske pesme na 'gejmerskom' jeziku: Kako sam pomogla sinu da nauči ko je bio Kraljević Marko

PewDiePie je ubio svaku mogućnost da srpske narodne epske pesme budu bar malo zanimljive mom dvanestogodišnjem dečaku

Moj dečak je očajan arlaukao iz kreveta: "Ja ništa ne razumem, kakav je ovo jezik? Vidi koliko je to dugačko!"

– Kreni…

– "Sastala se četiri tabora

Na ubavu na polju Kosovu

Kod bijele Samodreže crkve:

jedno tabor Vukašina kralja,

Drugo tabor despota Uglješe,

Treće tabor vojvode Gojka,

A četvrto carević: Uroša;

Carevi se otimlju o carstvo…"

– I šta si sad pročitao, prepričaj mi?

– Ne znam!

– Jbt, kako ne znaš?!

– Ne razumem reči!

– Koje reči?

– Tabora, ubavu, Samodreže… ko su ti ljudi?!

– Vidi ovako… Srbija 14. vek. Dakle jako-jako davno. Umro je car Dušan, tad je Srbija prvi i jedini put bila carevina, to ti je sledeći nivo od kraljevine (aha gejmerskim jezikom), i taj car Dušan umre čovek, mlad u punoj snazi, iznenada, ne zna se da li je otrovan ili je imao moždani udar ili već… izbija totalna frka, ne zna se ko će preuzeti vlast, sačuvati sve te osvojene teritorije. Tri brata Mrnjavčevića smatraju da je Uroš, Dušanov sin premlad, on ima 15 godina na primer u tom trenutku i oni podrazumevaju, svaki misli da je on baš najbolja opcija za Srbiju…

Sedaju na konje, psi trče pored njih, svaki sa svoje strane iz oblasti kojom vlada, skupe što sluge što vojnike i galop do Kosova da se rasprave i razreše. Stignu, dižu šatore i kreće frka. Nema sile da se dogovore.

– Što piše ubavu… šta to znači?

– "Lepo", to sad pesnik taj koji priča priču kiti i masti pa kaže: "Na lepome polju Kosovu."

– A što je lepo?

– Nemam pojma, valjda ga voli. Ja sam tamo studirala 90-ih, to je prošli vek, i veruj nije bilo lepo, ružno je. Al’ tad u 14. veku je možda i bilo stvarno lepo…

… 30 minuta kasnije…

– Znaš ko je Marko Kraljević?

– Poznato mi je ime.

– Onaj što je orao drumove, bio je jako vezan za majku, to je lepo od njega bilo, dečak treba uvek da sluša majku, čak je i razbojnik kao Marko Kraljević…

– Mama, prekini. Šta su to drumovi?

…30 minuta kasnije…

– Hoćeš da kažeš da je Vukašin jurio sina Marka da ga ubije jer je rekao da je Uroš naslednik?

– Nisam ja to rekla nego pesnik. Taj koji nam priča priču. To se sve dešava, da sin ubije oca i obrnuto i braća da se pobiju i majka i deca… imaš sve moguće kombinacije porodičnih ubistava, koliko sam ja čitala negde… al’ kao u istoriji kriminologije, jedino nema slučajeva da sestra ubije brata, što je veoma dirljivo. Ako je tačno. Al’ to sad nema apsolutno nikakve veze sa ovim što radimo.

– Oni su svi ludi.

– Jesu, vlast je ludilo, gora navlaka i od igrica, i od droge, i od kockanja… Znaš da sad kreće kod nas ludilo oko izbora?

– Ne. Ne razumem zašto ja sad to moram sve da znam? Jako mi se spava.

– Zato što moraš da znaš istoriju da bi mogao da vidiš budućnost i da bi mogao da razumeš sadašnjost… Važno je pametnjakoviću da si pažljivo ispratio američke izbore…

– I odmah sam ti rekao da će Tramp da pobedi.

– Istina, a za srpske izbore te boli dupence.

– Uglavnom. Da. Sad bih da spavam. Nek dobijem minus.

– Dobro gde su prvo tražili pomoć da se otkrije ko će biti novi vladar?

– U crkvi na onoj čudnoj reči što pevaju.

– Liturgiji, jeste, a posle?

– Kod Marka Kraljevića koji je "sluuuušao svoju maaajku".

– Koji je bio turski vazal! Znači prvo crkva, jer oni oduvek znaju sve što svi drugi ne znaju, pa onda kod stranog plaćenika, i on im je presekao, razumeš?!

Foto: Shutterstock

Na početku zidanja Skadra sam se rasplakala, odmah na prvim stihovima.

– Šta joj je? Je l’ nervno labilna? – pita moj muž u prolazu.

– Smešna je, plače zbog pesme zidanje "Skdra"! –  smeje se moj sin.

– Skadra! Skadar na Bojani, onoj reci gde si letovao… – nerviram se.

– A nepravda prema ženama… da, to je uvek pogodi… – odlazi moj muž.

…30 minuta kasnije…

– Šta!? Stvarno su je zazidali!!! Majku od bebe su zazidali!

– Dakle, kao što vidiš (jecam) nisam nervno labilna, a ti si mnogo mali da bi ti pakovali ovako nebuloznu lektiru. Idemo dalje…

Na polovini Banović Strahinje je zaspao. Htela sam da odem kod nastavnice srpskog i da joj kažem da bi morala sa njima da prelazi epske pesme stih po stih, da pravi kaubojac od Mrnjavčevića i epsku fantastiku od Skadra, a da je Banović Strahinja za njihov uzrast potpuno neprimereno kompleksan, a onda sam mu ujutru pre škole prepričala ukratko ono što treba da zna:

– U to vreme su žensku decu tretirali kao otpatke tako da je njenog oca i to devetoro braće bolelo dupe šta će biti sa njom. Dan-danas se to dešava svuda po svetu, jeziva nepravda prema ženskoj deci. Nemam odgovor na pitanje da li je on nju poštedeo iz ljubavi ili je još gore kaznio time što je vratio među te skotove, to nam pesnik ostavlja na tumačenje. Ne znam da li je prevarila muža ili se koristila onim "ako već vidiš da će te silovati, probaj da uživaš" jer nam je i to pesnik podmetnuo da sami odlučimo, ali jedno znam: da je taj storyteller bio vrhunski umetnik i da je ta pesma ozbiljan komad srpske književnosti. A književnost je neuporedivo važnija od nekog parčenceta zemlje po kome se naseljavaju i raseljavaju ljudi, koje je nekad lepo, nekad ružno u zavisnosti od toga kako ga skockaju.  

I da je taj Vuk Karadžić bio ozbiljan car. Veći od cara Dušana i svih srpskih vladara. I sve crkve, manastire i sve što su gradili i ostavljali ti vladari, sve je to ništavno prema rečima poređanim u jedan umetnički dokument o istoriji jednog naroda. A za sve to nisu trebale ni pare ni prostor, dugo nije bio potreban ni papir. Ljudi su pričali, ponavljali jedni drugima sa kolena na koleno, mastili, dodavali, oduzimali, unosili svoje stavove i osećanja, koristeći živ aktuelan jezik, pravili filmove pre filmova jedni drugima u glavama, jer im je bilo stalo da se zabave, da se zamisle, da ogovaraju i da se podsmevaju. Sve isto kao sad, samo primereno njihovoj tadašnjoj tehnologiji koja se sastojala iz reči i mašte. I to je jedino što će sigurno trajati u najdaljoj budućnosti – zauvek, jezik i mašta.

I to je jedino što treba da naučiš čitajući ove pesme: Ti si čitao nešto jezikom koji nisi razumeo, ja sam ti prevodila na današnji jezik i ti si osećao, strah, nepravdu, očaj, bilo je smešno i jako tužno, osetio si sve isto što su osećali ljudi koji su slušali istu priču sedam vekova pre tebe, a to se zove: dobra priča. Kapiraš?

– Evo sad sam zakasnio u školu, mama…

Napomena: Tekst je objavljen uz odobrenje dečaka i muža.

Još jedna napomena: Predužina ove kolumne je konceptualna posveta epskoj tematici.

Autro teksta: Ana Rodić